Predsednički izbori i „zvocanje"

Srbiju naredne godine očekuju predsednički izbori, redovni. Samo po sebi, radilo bi se o uobičajnoj stvari u demokratiji gde građani, gotovo po rutini, daju ili obnavljaju mandat onima za koje veruju da ih mogu uspešno sabrati oko najvažnijih tema i dolično predstavljati u zemlji i svetu.

Pa ipak, gledano po usmerivanim tabloidnim medijima, izjavama naših aktuelnih upravitelja ili reakcijama vojnika iz vladajućih stranaka, radi se o elementarnoj nepogodi. Na sve načine se nastoji omalovažiti značaj ovih izbora, uniziti potencijalni kandidati, a ceo proces prikazati kao nepotrebna marketinška kampanja onih pojedinaca koji su se drznuli da pokažu nezavisan interes za obavljanje javnih poslova.

Imajući u vidu da (valjda) živimo u demokratiji, da se ustavni poredak (kako-tako) uzima u obzir, postavlja se pitanje – kako ikome može da smeta, ili da ga nervira, činjenica da građani imaju dodatnu priliku da se direktno izjasne o određenim ljudima, vrednostima i različitim scenarijima za sebe i svoju zemlju?

Prateći „službeni” narativ reklo bi se da potencijalni kandidati maltene uzurpiraju vlast time što ne traže odobrenje da razmišljaju o javnom poslu koji je ustavom predviđen. U usmerivanim tabloidnim medijima plasiraju se tračevi i neistine o potencijalnim kandidatima, a mnogobrojne internet ankete kao da imaju za cilj da građane na srednji rok liše interesovanja, energije i entuzijazma za korišćenje prava na izbor koje im ustav garantuje i za koje su po ulici poturali glavu pod pendrek, ne tako davno.

Pominju se čak institucionalna kriza i raspuštanje vlade ukoliko narod izabere „nepodobnog” kandidata; ispada da u jednoj demokratiji nema prostora za one koji ne misle kao jedan. Zašto onda uopšte imamo predsednika u ustavu?

Da li građani sa novim predsednikom zaslužuju pravo na javnu debatu o aktuelnom štetnom ekonomskom modelu i krnjenju pravne države ili bi sve to bilo opisano kao „zvocanje“?

„Službeni” narativ ide tako daleko da oni koji razmišljaju o kandidaturi bivaju etiketirani kao zaludni ljudi koji, eto, nalaze vremena za nešto što se zove izbori, a suštinski nije neophodno ovoj zemlji. Za to vreme vlada „naporno radi”, za sve nas. Čak i da se složimo da vlada naporno radi – mada činjenica da je društveni proizvod manji nego 2013. godine i da ekonomski zaostajemo za okruženjem ne govori tome u prilog – okarakterisati kandidovanje na izborima kao dokolicu ukazuje na ozbiljne deformacije u shvatanju demokratije i slobode.

Zašto pak mislim da su predsednički izbori relevantni?

Srpski ustav predviđa bicefalnu izvršnu vlast, to jest i vladu i neposredno izabranog predsednika. Pod našim okolnostima ovakav sistem nudi određene mogućnosti. Naime, u situaciji kada se demokratija još uvek u nekim krugovima posmatra kao nužno zlo, kada su institucije slabe, a partokratija uzela ozbiljnog maha, predsednički izbori se ukazuju kao dodatni instrument građana da koriguju izvršnu vlast.

Predsednik svojim ovlašćenjima ne može i ne treba da opstruira vladu i koči procese, ali može podići standarde političkog života, biti stožer okupljanja oko najvažnijih društvenih pitanja, služiti kao zastupnik onih najslabijih, kao i simbol vrednosti kojima zemlja treba da teži. On, ili ona, svojim autoritetom i legitimitetom može opominjati vladu kada ona izađe iz okvira svojih nadležnosti, ili kada ne radi savesno i odgovorno – a to se događa i u najsavršenijim demokratijama.

Predsednik se uostalom bira na pet godina, što je duži mandat od onoga koji ima vlada, oslobođen je svakodnevnih operativnih dužnosti i imperativa perpetualnog političkog marketinga – ustavotvorac dakle očekuje od njega (ili nje) da se bavi dugoročnijim poslovima, u interesu zemlje, a ne stranke ili kružoka. Mislim da većina nas smatra da je strateško promišljanje, kao i građenje nacionalnog konsenzusa oko najvažnijih pitanja, preko potrebno ovoj zemlji.

Predsednik takođe predstavlja zemlju u svetu. Uzimajući u obzir da vlada ima bezbroj drugih dužnosti, malo je onih koji se ne bi složili da kompetentan predsednik može da pomogne da se Srbija izbori za adekvatno mesto u svetu i na međunarodnom tržištu. Imajući u vidu da je u Srbiji udeo investicija u društvenom proizvodu mali i da stagnira od 2013. godine, predsednik bi morao da ima zadatak da olakša našoj zemlji pristup međunarodnom kapitalu i privuče kapitalne investicije. Uostalom, delovi autoputeva koji se danas rade finansiraju se upravo iz povoljnih međunarodnih kredita obezbeđenih još pre 2013. godine.

U Srbiji nema razloga za nervozu i linč – mi smo mala, otvorena zemlja, u kojoj ljudi treba da budu upućeni da rade zajedno, a ne da se neutrališu. Slobodni, fer i uspešni predsednički izbori služe interesu zemlje i svako ko se odvaži da, u atmosferi pritisaka i ograničenja, uđe u tu trku, zaslužuje poštovanje, bez obzira na stavove i političke nijanse.

I neka pobedi najbolji, a ko je to, moći ćemo da razaznamo samo ukoliko budemo imali otvorenu i ravnopravnu kampanju. Vox populi, vox dei – glas naroda je Božiji glas. Niko ne treba da bude ni iznad naroda, ni iznad ustava.

Programski direktor CIRSD