Čuburski Grk mora da napusti „Partenon"

Na zakatančenom trošnom izlogu u Makenzijevoj 38 jedva primetan, izbledeli natpis „Partenon ”. Mali galerijski prostor prepun umetničkih dela deo je urušenog objekta u kome od 1948. godine stanuje i stvara slikar i vajar Stavros Poptsis, čuburski Grk. Od kada su njegovi roditelji Janis i Olga stigli u Srbiju posle građanskog rata u domovini, dvorište ispred broja 38a Stavros i njegov brat Mica proglasili su beogradskim Monmartrom. Na ovom mestu godinama su nastajali radovi ovenčani prestižnim nagradama, ali zgradi u kojoj poslednjih godina Stavros živi sa mačkom definitivno je istekao rok trajanja. Pitanje je trenutka kada će objekat prepun vlage, sa razrušenim delovima krova, pasti.

Stavrosovim mukama tu nije kraj. Zbog poslovnog prostora u Makenzijevoj 38 pred Prvim osnovnim sudom vodio je parnični postupak sa građevinskim preduzećem „Dom” u stečaju. Parnicu je izgubio i objekat treba da preda ovoj firmi.

 – Spor je pravosnažno okončan 2008. godine, a sada se sprovodi izvršenje na osnovu presude. U pitanju je iseljenje i naplata duga po osnovu troškova postupka. Neplaćeni su ostali troškovi postupka koji su bili obaveza Poptsisa, pa je sud rešenjem o izvršenju naložio popis, procenu i prodaju pokretnih stvari koje su u njegovom vlasništvu – navela je u pisanim odgovorima Agencija za licenciranje stečajnih upravnika.

Izvršitelji su se pojavili pred njegovim vratima pre nekoliko dana, ali javno nadmetanje za dela nije održano. Stavros je privremeno zadržao umetnine.

– Priča o iseljenju traje još od devedesetih godina. Građevinsko preduzeće „Dom” na ovom placu je već raselilo neke od komšija i rušilo njihove objekte. U našem dvorištu ostali smo ja i još tri porodice. Nudili su da pređem u Borču. Ovde sam rođen i proveo sam ceo život. Smatram da sam svojim akademskim umetničkim radom zavredeo i da kraj dočekam na Vračaru – kaže Stavros.

Poptsis je ogorčen načinom na koji su svojevremeno podeljeni ateljei umetnicima, članovima njegovog matičnog udruženja ULUS, a on preskočen. Smatra da prema svim kriterijumima zaslužuje da dobije penziju istaknutog umetnika. Umesto toga, živi od socijalne pomoći, životom nedostojnim čoveka. U tesnom ruiniranom stanu nema kupatilo, zgradica prokišnjava, a svuda okolo plafoni su poduprti letvama kako se ne bi obrušili. Koliko-toliko upotrebljiva je samo sobica u kojoj spava i stvara – u njoj jedan krevet, jastuk za mačku, velika sijalica i bezbroj grafitnih olovaka i skulptura, reljefa i crteža, naslaganih u kutije i okačenih po zidovima. Iznad postelje, velika rupa u tavanici, pa kad pada kiša Stavros poređa šerpe da skupljaju vodu, a on se sklupča u drugom delu kauča.

Slojevito obučen, jer prostor zagreva samo stara grejalica sa jednim grejačem, umetnik prebira po radovima i starim fotografijama. Ređaju se isečci iz novina i slike sa izložbi i performansa. Njegovi roditelji u Solunu, devojka koju je nekada voleo, on kao dvadesetogodišnjak koji vaja u dvorištu...

– Da imam još 3.000 godina života, imao bih toliko inspiracije da stvaram. Osećam se kao da sam samog sebe uronio u jedan beskrajni okean umetnosti koji nema kraja – setno priča slikar i vajar.

Zbog uslova u kojima živi, iako ima tek 68 godina, njegovo zdravlje je ozbiljno narušeno. Boluje od dijabetesa, a zglobovi su počeli da mu se krive zbog reumatoidnog artritisa.

I dalje je, ipak, optimista i nada se da će ostati na Čuburi. Kao neko ko je decenijama svojim radom afirmisao umetnost – klasičnu, savremenu, avangardnu i eksperimentalnu, Stavros još veruje da će nadležni pomoći da se reši njegov problem i obezbediti mu da nastavi da radi na voljenom Vračaru.