Međunarodni sudovi za Afrikance i Balkance

Veština koja se veoma ceni u politici i diplomatiji je sposobnost „kreativnog tumačenja“ raznih situacija, dogovora i problema. U skorijoj prošlosti videli smo kako se to radi u praksi. Na primer, kad je Slobodan Milošević pristao na Dejtonski sporazum, mislio je da je ispunio uslove za ukidanje sankcija Srbiji. Međutim, onda se ispostavilo da postoji i „spoljni zid sankcija“, s novim uslovima koje treba ispuniti. U godinama nakon toga saznalo se i da ne postoji samo verifikovani Dejtonski sporazum, nego da postoji i „duh Dejtona“, koji se mora poštovati.

Slično je bilo i za vreme pregovara o statusu Kosova 2006–2008. U Vašingtonu se u to vreme često čuo argument da u rezoluciji 1244 SB UN ne piše da se „potvrđuje privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije“. Prema novom „kreativnom tumačenju“ te reči nisu u samoj rezoluciji, nego su u preambuli, i u Aneksu 1 i Aneksu 2...

Imamo i primere kako diplomate mogu da odbace neke neprijatne činjenice zahvaljujući kreativnim definicijama specifičnih problema. Pominjemo s tim u vezi bivšeg američkog ambasadora u Hrvatskoj Pitera Galbrajta. Upitan u avgustu 1995. da li je proterivanje desetina hiljada ljudi iz njihovih kuća „etničko čišćenje“, Galbrajt je odgovorio negativno, pošto je po definiciji etničko čišćenje „praksa podržavana iz Beograda“, a da „hrvatski vojni uspeh“ može biti pozitivan korak ka rešavanju sukoba. Itd. Itd.

Ovih dana imali smo priliku da vidimo i jedno „kreativno tumačenje“ (osmogodišnjeg) neodržavanja izbora u Mostaru, ili otkazivanja izbora u Stocu. Prema tumačenju visokog predstavnika u BiH Valentina Incka, suština problema nisu loši odnosi (da ne kažemo netrpeljivost) između Hrvata i Muslimana, nego problemi dolaze iz Banja Luke...(?)

Naravno, ne treba se previše nadati da će biti poštenja u diplomatiji. Kao što jedna stara definicija kaže – „Diplomata je džentlmen koji je poslat u inostranstvo da laže u korist svoje zemlje.“

Međutim, kad kreativno tumačenje izlazi iz sfere diplomatije i ulazi u domen pravde, problem je onda mnogo ozbiljniji. Da opet pomenemo nekoliko primera iz Bosne: kad je nedavno jedan vojnik glasao na mirnom referendumu o datumu praznika u RS, odmah je pokrenut disciplinski postupak protiv njega. Kad je pak drugi vojnik, pod punim imenom i prezimenom, na svojoj fejsbuk stranici napao novinarku koja je kritikovala nošenje hidžaba i burke po Sarajevu, i javno pitao: „Ima li kakav dobrovoljac da siluje lepu Lejlu? Lično ću ga isplatiti“, ispostavilo se da se i posle tri meseca slučaj još uvek „istražuje“. Jedina žrtva cele priče je novinarka, koja je morala da napusti Bosnu zbog silnih pretnji ubistvom. Nažalost, ne bi se trebalo previše nadati rezultatima ove „istrage“, pošto se još „istražuje“ i ko je napao Aleksandra Vučića u Potočarima pre šesnaest meseci...

Naravno, ovakvi problemi se ne dešavaju samo u lokalnim sredinama. Devedesetih godina prošlog veka (zapadni) političari i diplomate su shvatili da „međunarodna pravda“ takođe može poslužiti kao oružje u borbi protiv neposlušnih vladara i državica. „Kreativno tumačenje“ pojma „međunarodne pravde“ tako je u poslednje dve decenije sve više narušavano time što velike sile imaju specifično razumevanje ko su objekti – da ne kažemo mete – ovog projekta. Iskustvo u poslednjih dvadeset godina je pokazalo da kad velike sile govore o „međunarodnoj pravdi“, to se skoro isključivo odnosi na Afrikance i Balkance.

U maju 2013, na primer, Afrička unija je izdala saopštenje u kome navodi da je Međunarodni krivični sud (MKS) počeo „lov na Afrikance“. Povod za ovu tvrdnju je bila činjenica da su 99 odsto optuženih u tom sudu bili Afrikanci. Situacija je slična i s Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju: novinar Slobodan Darmanović je konstatovao da 90 odsto krivičnih presuda koje se tiču bosanskog rata su protiv Srba.

Ovih dana očevici smo novih primera hipokrizije mnogih zagovornika „međunarodne pravde“. U izdanju od 29. oktobra londonski „Ekonomist” (koji važi za neformalno glasilo britanskog establišmenta) oštro kritikuje nedavne odluke Burundija, Gambije i Južne Afrike da se povuku iz Međunarodnog krivičnog suda (i to u dva novinska teksta u istom broju).

Međutim, „Ekonomist” nije našao za shodno da objavi reportažu o jednoj drugoj zemlji – Velikoj Britaniji, gde je vladajuća Konzervativna stranka Tereze Mej odlučila da ne poštuje delove Evropske konvencije o ljudskim pravima u budućim sukobima, pošto britanska vlada smatra da su mnoge optužbe na račun njenih vojnika u Avganistanu i Iraku „lažne“ i „podmetnute“. Američka vlada takođe nikad nije verifikovala ugovor o MKS-u, pošto, kao što je otvoreno rekao američki zvaničnik Pol Volfovic, taj sud nema odgovarajuću „političku superviziju“.

Kad buduće generacije budu raspravljale o tome zašto je propao san o međunarodnoj pravdi, veliki deo odgovornosti će morati da snose sami zagovornici ovog projekta. U svojoj naivnosti, nisu shvatili (ili nisu hteli da priznaju) da velike sile nikad neće pristati da se sudi njima i njihovim klijentima. Kako nas je Orvel podsetio, politika velike sile je da su sve životinje jednake, ali da su neke životinje jednakije od drugih. Kad je čitav eksperiment međunarodne pravde zasnovan na takvom pristupu, onda je bilo neminovno da će jednog dana države i narodi koji su bili objekti tog eksperimenta da protestuju.

Predsednik SEERECON-a, firme za strateški konsalting i analiziranje političkih i bezbednosnih rizika u jugoistočnoj Evropi