Način i kazna

„Život piše romane”, često je umeo da kaže Miki Rubiroza, jedan od (anti)junaka kultne serije Televizije Beograd „Grlom u jagode”. A da saobraćaj mimetičkim koridorom neretko ume da se odvija i u suprotnom smeru, najbolje pokazuje najnoviji slučaj dvoje ruskih klizača, koji, istina, ne podseća na roman, već na novelu Borislava Pekića „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana”.

I dok se Pekićev jermenski klizač i bukvalno i metaforički sunovraćuje u pokušaju da pred nacistima prikaže ispunjenje čovekovog sna o letenju, Tatjana Navka i Andrej Burkovski sapleli su se o burnu reakciju javnog mnjenja, nakon što su nastupili u televizijskoj emisiji „Ledeno doba”. Olimpijska šampionka i njen partner pojavili su se na ledu obučeni u prugaste uniforme sa žutom Davidovom zvezdom i našminkani tako da izgledaju kao da imaju modrice. Njihova tačka urađena je po filmu „Život je lep” Roberta Beninjija, koji govori o ocu Jevrejinu koji se zbog svog malog sina pretvara kako je njihov boravak u koncentracionom logoru samo igra. Iako su klizači izjavili da su ovom koreografijom hteli da odaju počast žrtvama holokausta, njihov nastup izazvao je negodovanje i u Izraelu. „Motivi holokausta nisu za zabavu, nisu za ples i nisu za rijaliti. Nijedan od šest miliona tamo nije plesao, a koncentracioni logor nije letnji kamp”, rekla je ministarka kulture Izraela Miri Regev.

Možemo samo da pretpostavljamo kako bi ovaj događaj interpretirao Borislav Pekić, ali bi ga, prilikom proučavanja građe, sigurno zagolicao podatak da je klizačica Tatjana Navka, supruga Dimitrija Peskova, koji je Putinov portparol. Peskov je izjavio kako je ponosan na nastup svoje bračne drugarice, ali i da Kremlj neće komentarisati ovaj događaj.

Mi hoćemo, ali ne zbog očiglednog „proklizavanja” argumenata onih koji su prvo Benjinijev film nagradili Oskarom, a potom najoštrije osudili nastup ruskih klizača, već upravo radi Borislava Pekića, i onih srpskih pisaca koji su pisali ili nameravaju da pišu o holokaustu i ostalim genocidima.

Narodna skupština Republike Srbije nedavno je usvojila izmene i dopune Krivičnog zakonika, među kojima se nalazi i stav pet člana 387, gde se propisuje kazna od šest meseci do pet godina zatvora za onoga ko „javno odobrava, negira postojanje ili značajno umanjuje težinu genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina učinjenih protiv grupe lica ili člana grupe koja je određena na osnovu rase, boje kože, vere, porekla, državne, nacionalne ili etničke pripadnosti, na način koji može dovesti do nasilja ili izazivanja mržnje prema takvoj grupi lica ili članu te grupe, ukoliko su ta krivična dela utvrđena pravnosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda”.

Na prvi pogled sve je jasno, kao led nakon što ga u pauzama između nastupa klizača ili hokejaša očisti ona spora mašina. Pretpostavljam da protiv zakonskog sankcionisanja onih koji negiraju ili umanjuju užase Aušvica, Jasenovca ili Srebrenice ne bi bili ni Pekić, ni dvoje klizača, ni Putinov portparol. Međutim, ovakvom formulacijom od krivične odgovornosti oslobađaju se svi oni koji negiraju zločine koje naši i međunarodni sudovi nisu sankcionisali, pa tako bez ikakvih posledica možete da izjavite kako nije bilo ratnog zločina ni u Bratuncu, ni u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, ni na niškoj pijaci, ni u Grdeličkoj klisuri.

Ipak, najveća mana petoga stava 387. člana leži u reči „način”, kojom se, teoretski, otvara mogućnost da se bilo kakva diskusija o navedenim delima ili svako umetničko bavljenje tim temama okarakteriše kao kršenje zakona. Ono što se desilo ruskim klizačima najbolje pokazuje kako se dvoličnim tumačenjem dva „načina” interpretiranja zločina lako prelazi put od nagrade do kazne.

A na našem „klizalištu” ima sasvim dovoljno onih koji bi na svoj „način” da izvode svoje tačke i onih koji jedva čekaju da za „umetnički dojam” i „tehničku težinu” prikazanog od sudija zatraže zakonom propisanu kaznu.

Tako su zakonopisci, u najboljoj nameri da ispune još jedan od pravno-birokratskih uslova za ulazak u EU, od petog stava 387. člana potencijalno vaskrsnuli zloglasni član 133, koji je u SFRJ sankcionisao verbalni delikt.

Pekića bi ovaj peti stav verovatno inspirisao da napiše neku novu fantazmagoriju, a da li ćemo izvoditi „slobodni program” najbolje što umemo, ili ćemo se držati „obaveznih elemenata”, ostaje da se vidi u direktnom prenosu permanentne revije na klizavom terenu, koju neće komentarisati čuvena Milka Babović.

Ne sme.

Pisac