Globalizacija otpora globalizaciji

Referendum u Italiji poslednja je epizoda trijumfa revolta „žrtava globalizacije“ koji je zahvatio zapadni svet, otvarajući neslućene prostore populistima i navlačeći tamne oblake na horizontima budućnosti Evropske unije.

Premijer Mateo Renci se kockao i ubedljivo izgubio pošto su Italijani odbacili njegov predlog ustavnih reformi, najozbiljniji pokušaj institucionalnih promena otkako je Italija postala republika; projekat za koji je on nepotrebno vezao svoju političku budućnost pa je posle poraza ponudio ostavku u skladu s ranije datim obećanjem.

Birači su se odlučili da umesto jačanja izvršne vlasti, moći premijera i efikasnijeg funkcionisanja parlamenta sačuvaju svoj posebni sistem demokratskih provera i ravnoteža između Donjeg doma i Senata koji je umnogome odgovoran što je zemlja u poslednjih sedam decenija promenila čak 63 vlade.

Ipak, plebiscitarno „ne“ je u najvećoj meri rezultat iznenađujuće visokog stepena nezadovoljstva koje su političari na vlast potcenili, pa je rezultat osnažio antievropske sentimente, ekonomski nacionalizam i populističke partije – poput Pokreta pet zvezdica ili Lige severa.

Ubedljivih 20 procenata u korist glasa „ne“ je košmarni scenario EU koja još ne uspeva da se povrati od šoka britanskog „bregzita“ i novembarske pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD.

Pokazuje se da populisti uspešnije od etabliranih stranaka kapitališu na rastućem nezadovoljstvu „žrtava globalizacije“, većine koja nema nikakve koristi od buma slobodne trgovine, inovacija ili opšteg materijalnog prosperiteta. Onih koji su, suočeni sa skupom birokratijom i realno opadajućim zaradama, ostavljeni po strani bez nade u bolju budućnost, čiji su status, prosperitet i socijalna sigurnost sve ozbiljnije ugroženi.

Referendum potvrđuje utisak da su populisti u silnom pohodu osvajanja Zapada, da svojim zavodljivim sloganima pobeđuju kapitalizam u zemljama njegovog porekla. Nema sumnje da se otpor globalizaciji po zapadnom svetu – globalizuje. Pobuna postaje opšti fenomen, neka vrsta „nove autoritarne internacionale”, kako je naziva Jirgen Habermas.

Strah od destruktivne globalizacije je najvažniji faktor koji građane EU okreće prema desnim populistima, tvrdi se u nedavnom istraživanju nemačke Bertelsman fondacije: čak 55 odsto Austrijanaca i 54 odsto Francuza doživljavaju globalizaciju kao pretnju, dok je prosek straha na nivou 28 članica EU visokih 45 procenata.

Da li rast desničarskih emocija i pokreta protiv establišmenta, kao rezultat propasti neoliberalne politike u Evropi, može da dovede do „tragičnog raspada EU”, kako upozorava Noam Čomski, američki lingvista, filozof, istoričar i politički aktivista?

Populisti osvajaju prostor sa koga se tradicionalni političari povlače. Pobeđuju dajući dramatična obećanja o promenama ili izmenama sistema. U vremenima kada se političari sve češće doživljavaju kao „neprijatelji naroda”, oni gađaju „globalnu elitu” koja je izdala nacionalne vrednosti. Podstiču nacionalizam koji ugrožava temeljne vrednosti evropskih integracija.

Suočena s poslednjom u seriji kriza – krizom identiteta i politike, EU za početak mora da odgovori na pitanje zašto se uvećava njen negativan imidž. Izlazak Britanije samo je simptom rastućeg nezadovoljstva evropskim projektom. Stvara se ambijent u kome „liberalna Evropa“ sve više popušta pred „neliberalnom Evropom“.

Rekao bih da je ključni razlog takvog stanja nesposobnost EU da izmeni decenijske trendove. Suočeni smo, ne samo po Evropi već se pokazuje i po Americi, s potpunim neuspehom da se pronađu mehanizmi zaštite gubitnika globalizacije.

Evropske institucije nemaju moć oko socijalne politike koja je u nadležnosti nacionalnih vlada, ali u Briselu su putem fiskalnih pravila uspeli da znatno ograniče mere zaštite na nivou država članica. Gotovo ništa nije učinjeno da se na nivou EU izgrade mehanizmi koji bi omogućili pravičniju raspodelu uvećavajućeg bogatstva.

Pobornici neoliberalnog koncepta – a on je danas vladajući u EU i pod imenom „strukturne reforme” služi kao model zemljama koje čekaju na članstvo – tvrde da je socijalna sigurnost neproduktivna, pa je zato treba ignorisati.

Evropska komisija je državama zone evra nametnula rigorozne mere štednje koje su proizvele ekonomsku stagnaciju i povećale nezaposlenost – mahom među onima koje je globalizacija već udarila. Rezultat je da milioni ljudi gube posao ili su suočeni s realnim padom zarada.

Evropska levica, posebno socijaldemokratija, morala bi da se zapita kako desni populisti osvajaju nezadovoljne građane – pošto su prethodno pokrali slogane levice. Odgovor je jednostavan. Levica je odustala od svojih principa i još u vreme Tonija Blera ili Gerharda Šredera izvršila samoubistvo prihvatanjem postulata neoliberalizma. Tada je zaboravila principe društvene solidarnosti i odustala od ofanzive protiv rastućih socijalnih nejednakosti. Danas plaća cenu.

Krajnje je vreme da socijaldemokrate i progresivni pokreti izvuku pouke iz svog urušavanja poslednjih decenija i da otvore stratešku debatu oko pitanja kako se suočiti sa izazovima digitalne ere. Za početak, levica bi morala da prestane da se predstavlja kao obućarska radnja pocepanih cipela kapitalizma.

Da bi izašla iz socijalne napetosti, Evropa mora da pokaže da je u stanju da proizvodi bogatstvo, ali i da ga pravičnije raspodeljuje. Da bi pobedili populizam, evropski lideri treba da priznaju da je znatan deo njihovih naroda postao žrtva globalizacije. Potom moraju da razbiju mit da stvari mogu brzo da se poprave i da tokovi globalizacije mogu lako da se okrenu.

Ukoliko EU namerava da stiša revolt protiv globalizacije, trebaće joj više lidera a manje menadžera. Moraće da ponudi nov socijalni ugovor zasnovan na razumevanju legitimnih strahova. U suprotnom, evropski projekat nastaviće lagano da umire.