Dan sudnji za parket

Ispred ulaza stare četvorospratnice, u elitnom delu Čikaga, odmah uz samo jezero, radnici od ranog jutra slažu svežnjeve parketa. Iz obližnjeg kamiona iznose ih šestorica Poljaka, od kojih, sudeći prema izgledu, nijedan nije stariji od 35 godina.

U zgradu će ih unositi sedamdesetogodišnji Vio – ili kako ga ja zovem Vito Korleone, zatim 46-godišnji Dorijan, zvani Doru, najmlađi i najsnažniji od nas, 37-godišnji gazda Kristijan i ja.

Zgrada se potpuno renovira spolja i iznutra. Nema lift. Tačno 550 svežnjeva golog i tvrdog, neobloženog drveta će ležati u dve podjednake gomile ispred ulaznih vrata. Odnećemo ih stepenicama i ravnomerno rasporediti na sva četiri sprata, počevši od poslednjeg. Pre nego što smo sa unošenjem počeli, Kristijan odlazi nekim poslom, kaže vratiće se za dva sata. Čim je otišao, ja bezuspešno pokušavam da organizujem „pobunu robova” govoreći Rumunima da je sve to na šta nas tera Kris suludo, neprihvatljivo i nemoguće obaviti.

Kažem im da toliko mnogo parketa samo nas trojica ili četvorica ni do sudnjeg dana nećemo biti u stanju uneti. Uzalud im pričam da ćemo pre umreti nego za jedan dan ceo posao završiti. Predlažem im da ga odmah pozovemo i zahtevamo da unajmi i na gradilište dovede još nekoliko ljudi ili makar da nabavi čekrk. U očima im se vidi da se sa mnom slažu, ali  ćute. Nemaju papire, plaše se da će izgubiti posao.

I tako je oko devet sati tog jutra počela naša golgota...

Na našoj stazi bola, na putu ka našem pretećem brdu, ne beše ničeg uzvišenog, herojskog i svetog – iole božanskog. Tog zlokobnog jutra,  mi smo mnogo više ličili na tri stare, islužene rage, upregnute i osuđene da večno u krug okreću žrvanj starinskog mlina, sve dok jednog dana ili jedne noći ne padnu mrtve.

Sve teče mukotrpno, teško i sporo. Prve svežnjeve nosimo na poslednji i najviši sprat. Napolju je već toplo i sparno. Unutra je još vrelije i zagušljivije. Znoj lipti. Pijemo ogromne količine vode. Posle sat vremena rada, počinjemo da pravimo sve češće pauze. Mene žulja levo rame.

Pokušavam da parket nosim na desnom, ali samo nakratko; sve mi odjednom postaje nezgodno i ne ide na ruku. Svežnjevi su dugački, zapinju o zidove. Ubrzo odustajem. Odjednom pada mi na pamet da probam da na levo rame stavim štitnik za kolena. I za divno čudo – uspeva mi. Drugi štitnik dajem Dorijanu. Stari lisac Vito Korleone unapred se pripremio. Na ramenu nosi nekakvu kožnu stvar prekrivenu vunom nepoznatog porekla. Može biti da je od ovna. Pretpostavljam da je iz domaće radinosti, malo remek-delo rumunskog narodnog stvaralačkog duha, te neprevaziđene balkanske dosetljivosti i oštroumnosti.

Posle dva sata sizifovskog penjanja i spuštanja, počinje da me boli svaki deo tela, ali začudo ne i donji deo leđa, gde sam bol najpre očekivao. Za svaki slučaj gutam nekoliko tableta protiv bolova. Lek za kratko vreme počinje da deluje. Ubrzo se osećam bolje. Sveti „advil”, govorim sam sebi u bradu. Prolazi još jedan sat, a od  Kristijana ni traga ni glasa.

Kako vreme odmiče, sve više očajavam. Zahtevam od Vija i Dorijana da odmah svi zajedno prestanemo s radom. Opet samo ćute. Razmišljam da sam odustanem, ali činjenica da ne osećam bol u donjem delu kičme tera me da nastavim dalje...

Većina ostalih radnika u zgradi nas sažaljivo posmatra.

Tek poneko nas gleda sa podrugljivim smeškom na usnama.