Robokap kao američki Isus

Rediteljski tvorac filmskog remek-dela „Turski slatkiši”, zatim i serijala holivudskih blokbastera poput „Robokapa” ili „Totalnog opoziva” i kultnog filma „Niske strasti” s kojim se u filmsku vasionu vinula Šeron Stoun, konačno je, u 78. godini i to na festivalu u Marakešu, dočekao, kako kaže, „svojih pet minuta apsolutne počasti”.

Polu Verhovenu svečano je ovde uručena „Zlatna zvezda” za sveukupnu karijeru, priređen omaž koji je podrazumevao i prikazivanje „Robokapa” na trgu Đema el Fna, ali i prikazivanje njegovog francuskog filma „Ona” koji je osvojio nekoliko nominacija za „evropskog oskara” (EFA), a kao kandidat Francuske i nominaciju za pravog Oskara.

U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” u bašti hotela „Mamunija”, Verhoven, koji će biti i predsednik žirija na Berlinalu u februaru 2017, otkriva da svoj još dobar fizički izgled i kondiciju duguje svakodnevnom plivanju, da je francuski tečno naučio da govori još kao 17-godišnjak „živeći godinu dana u Francuskoj zaljubljen u Francuskinju”, te da mu zato nije bio problem da film „Ona” snimi na ovom jeziku i govori o razlozima zbog kojih je napustio Holivud i napisao knjigu o Isusu Hristu...

Na ceremoniji dodele „Zlatne zvezde” rekli ste da je ovo prvi put da vam je neko priredio omaž i Odao priznanje za karijeru?

Tačno je. Bilo je i do sada nekih nagrada i retrospektiva, recimo u Parizu u francuskoj Kinoteci, u Njujorku u Linkoln centru, gde su prikazali moje filmove i malo pričali o tome. Ali, prava počast sa skulpturom nikada mi za ovih mojih 78 godina nije bila priređena.

Reditelj ste nasilnih filmskih trilera a napisali ste tri knjige od kojih je jedna o Isusu Hristu?

Ako hoćete o Isusu, imate mnogo toga o njemu da pročitate u Novom zavetu. Moja knjiga je o čoveku, ne o bogu, ne o teologiji, već o istoriji, ako ono malo što je napisano u njegovo vreme možemo nazvati istorijom. Ono što znamo zasnovano je na jevanđeljima pisanim s vremenskom distancom. Na osnovu svega toga napisao sam da Isus ne može biti ništa drugo do čovek. Ne može biti i bog i čovek kao što to kaže Katolička crkva i što je već toliko dugo važeća dogma. To nije moguće pa sam se koncentrisao na Isusa kao čoveka u politici svoga doba i njegovom bivstvovanju u zemlji koju su okupirali Rimljani.

Isus kao vođa pokreta otpora?

Kada razmišljamo o Isusu retko nam pada na pamet da je on zapravo bio u nekoj vrsti pokreta otpora okupaciji, a on to na svoj način, ne kao Če Gevara mada ga možemo delimično uporediti i s njim, već na nenasilan način, bez oružja i ubistava – i jeste bio. Ako veoma precizno čitate jevanđelja, naročito Jevanđelje po Jovanu, pa i ono po Luki, videćete da je on pružao otpor sve vreme. Vežbao je, propovedao, isceljivao, obavljao neku vrstu egzorcizma, terajući demone iz bolesnih, bio vanserijski stvaralac parabola i poeta. On je još tada u tom svom otporu nagovestio slobodu i stvaranje zemlje Izraela, očekujući da će to biti još za njegova doba.

Filmovi „Robokap”, „Totalni opoziv”, „Svemirski vojnici”, „Niske strasti”, „Šougrls” ili „Ona”, kakve to veze ima s Isusom?

Ima! „Robokap” je metafora Isusa i to je i razlog što sam ga snimio. Za mene u tom filmu postoje dve metafore oko Robokapa. Jedna je – izgubljeni raj. Na to ukazuju scene kada on ne zna ko je, ali ima fleševe sećanja na ženu i dete i ljubav koju je prema njima osećao. Ništa od toga ne može dodirnuti, ali zna da je to negde tamo i to je taj izgubljeni raj.

A druga metafora?

Postoji u „Robokapu” i raspeće i uskrsnuće. Junak Aleks Marfi je mrtav, ali će uskrsnuti kao Robokap. Čak će i hodati po vodi, što se jasno vidi u jednoj od scena, onoj kada ide ka velikom zidu koji može biti i zid Jerusalima. I to je još jedan metafora, a kako sam tada živeo u Americi može se reći da je moj Robokap zapravo velika metafora američkog Isusa.

A metafore i parabole u „Niskim strastima” i onom prekrštanju nogu Šeron Stoun?

Nema tu parabole, samo dva „pucanja” kamerom, jedno napred, jedno nazad, a sve ostalo je filmska istorija i mnogo legendi oko toga. Mnogo puta sam rekao, a rekla je i Šeron Stoun, da ova scena nije bila u scenariju. Ja sam joj jedno veče tokom uobičajene zajedničke večere ispričao kako sam kao mladi student bio na žuru na kojem jedna od nas tada starija devojka nije ispod suknje nosila gaćice i to nam jasno pokazivala. Moj drug ju je zajedljivo pitao: „Ti to hoćeš da ti mi svi vidimo vaginu?”, a ona je mrtva hladna odgovorila: „Da, u tome i jeste stvar” i nastavila igru s prekrštanjem nogu. Rekao sam Šeron da bi mogli tako nešto da probamo i njoj se to dopalo. Naravno, tu scenu smo snimili bez prisustva drugih. Samo ona, ja i direktor fotografije. Sve druge priče oko toga su naduvane budalaštine. Šeron Stoun je kao glumica u tom filmu uradila zaista fantastičan posao i njena karijera je tada krenula ka vrhu. Evo, i sada posle 30 godina još pričamo o tome.

Vaši filmovi snimljeni u SAD reflektuju američku kulturu, ali su istovremeno i satira američke kulture u kojoj ste stvari dovodili do ekscesa?

To i jeste bila ideja i to je prirodno izlazilo iz mene. Da li bih to i sada mogao tako da uradim? Ne bih! Realnost Amerike je sada toliko fascinantna da ju je nemoguće uhvatiti. Čak ni Oliver Stoun nije uspeo da uhvati realnost u „Snoudenu”, jer je realnost toliko blizu da ju je nemoguće preneti na platno. Suviše smo svi u nju uvučeni i zato ili treba da sačekamo neko vreme ili da koristimo metafore iz prošlosti.

Zato ste se i vratili u Evropu i snimili film „Ona”?

Završio sam s Holivudom i vratio sam se u Evropu, to jesam. I proveo dosta vremena pišući knjigu o Isusu što me je na duže zaustavilo na putu filmskog stvaralaštva. Onda mi je ponuđeno da razmislim o ekranizaciji knjige Filipa Džijana i odmah sam rekao da, jer je sve bilo drugačije od onoga što sam do sada u životu radio, a i sve me je na neki način podsećalo na oktet Stravinskog u kojem se svi instrumenti neprestano prepliću. Tako sam ja zamišljao da isprepletem sve likove u ovom filmu.

Pletivo s najvažnijom niti – likom Mišel u tumačenju Izabel Iper i njenim silovanjem?

Da, ali silovanje ne čini zaplet. To bi činilo zaplet u tipičnom američkom filmu. Ženu je upadom u kuću brutalno silovao maskirani čovek, ona saznaje ko je on i sledeće što biste u američkom filmu očekivali jeste da počinje osveta i da se sve to pretvori u film osvete. E, a kod mene to nije slučaj! Rasplet mog filma ide u sasvim drugačijem pravcu. Ha, ha!

I to je veoma razljutilo američke filmske kritičare?

Film „Ona” su od početka pratile američke kontroverze. U svim zemljama gde je već pušten u bioskope, u Engleskoj, Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Španiji... nije bilo polemika o sceni silovanja u filmu i neočekivanog kraja. A sada, kada je puste i u SAD, već je veliki problem u smislu mog odgovora silovanja prikazanog u filmu. To je taj lažni moral, dvostruki standardi i takozvana politička korektnost koju sam ja, valjda, prekršio.

Uručivši vam „Zlatnu zvezdu” Izabel Iper je o vama rekla mnogo dirljivih stvari, a šta vi za nju kažete?

A šta mogu da kažem osim da sam srećan što ona živi na ovoj planeti i što sam mogao da radim s njom! Izabel Iper je glumica izvan norme, izvan supernorme. Jedinstvena u svojoj klasi. Nikada do sada nisam radio s glumicom toliko misterioznom do određenog stepena i tako talentovanom i hrabrom. Ne verujem da bi bilo koja druga glumica mogla da uradi ovo što je ona uradila u filmu „Ona”. Izabel ima neku neverovatnu drskost. Posebnu vrstu hladnoće i neobičnosti. Samo sam u jednom trenutku osetio da njen lik Mišel ima duboku vezu s likovima koje je tako nenadmašno tumačila u Hanekeovim filmovima „Profesorka klavira” i „Ljubav”.

Uvek ste prema ženskim likovima u svojim filmovima imali nekakav poseban odnos?

To je zato što sam uvek više voleo da sedim i da razgovaram sa ženama. S muškarcima uvek postoji neka vrsta rivalstva ili mačizma tokom razgovora, a pred ženama mogu da budem ono što jesam, da se otvorim, čak i ogolim a da me nije sramota i da znam da će one sva moja osećanja razumeti. Oženio sam jaku ženu, imam i veoma jaku ćerku i zaista mislim da su žene veoma pametne.