Šta je Sterija prećutao o Kir Janji

Kragujevac – Naša ugledna glumica, sada profesor glume Dragana Varagić režira u Kragujevcu poznati komad Jovana Sterije Popović „Kir Janja“. Premijera predstave je večeras u 20 sati, na velikoj sceni „Joakim Vujić“ Knjaževsko-srpskog teatra. S kakvim će se Kir Janjom susresti kragujevačka publika? O tome, ali i o pedagoškom radu u zemlji i inostranstvu razgovaramo sa umetnicom koja je iz Srbije, kao i mnogi drugi, otišla početkom devedesetih. U zemlju se vratila posle dvadeset godina, sa pomešanim osećanjima.

– Kad sam se vratila, dočekala me je umorna, razočarana i konfuzna Srbija. Ipak, tu su mi neki stari prijatelji, stekla sam nove, izuzetno kreativne i zanimljive, znače mi moji studenti i kolege. Volim svoj poziv i raduje me povratak glumi na srpskom. U februaru me čeka nova premijera u Bitef teatru – „Balkan rekvijem“. Reka se vidi sa mog prozora, u novinama se pojave vesti o našim mladim uspešnim naučnicima i sportistima, kupujem dunje na pijaci, poneka beogradska jutra su blistava i sunčana, moja majka je tu, volim da putujem, tad mi se čini da je sve moguće. Tako se trudim da svako jutro „otoplim“, da se ne zamrznem od količine laži i manipulacija kojima smo okruženi.

Profesor ste glume na Akademiji umetnosti u Beogradu. Pedagoškim radom ste se bavili i u Kanadi, sada predajete u Poljskoj. Imali ste prilike da uočite kulturološke razlike, ali kvalitetno obrazovanje je, pretpostavljamo, svima potrebno.

Kvalitetno obrazovanje je u svakoj profesiji važno jer te uči da misliš. To je proces, i za studente i za profesore, koji ne zavisi samo od količine znanja, već i od pristupa, prilagodljivosti potreba različitih generacija, specifičnih interesovanja. To je posvećenost razvijanju ljudskih sposobnosti.

Pošto sam predavala u Kanadi, a sada predajem u Beogradu i Lođu u Poljskoj, zanimljive su mi kulturološke razlike. Kad sam došla u Beograd, svojim studentima sam govorila „Vi“. Bilo mi je potrebno izvesno vreme da shvatim da oni to nisu doživljavali kao moje poštovanje prema njima, već kao distancu. Meni je bilo svejedno, ali njima nije. Prešla sam na „ti”. U Kanadi sam predavala na jeziku koji dobro govorim, ali koji mi nije maternji. Tad sam izoštrila čula i za oblike neverbalne komunikacije. U Poljskoj sam predavala program „Šekspir između dva jezika”. Instrukcije sam davala na engleskom, ali smo Šekspira radili na poljskom. Bio je to eksperiment koji se dopao i studentima i meni, pa smo to isto radili i ove godine.

Gluma traži intenzivno prisustvo, pogotovo kad nema luksuza koji vam pruža maternji jezik. Tad je „sve“ ili „ništa“. I nepogrešivo se oseti kad nešto „proradi“.

Da li se i koliko glumac menja kad postane profesor glume?

Ne znam da li sam se promenila kao glumac zato što predajem glumu, ali da me rad sa studentima menja, to svakako. Primila sam novu generaciju studenata i zanimljivo je koliko se razlikuje od prethodne. Jednostavno su drugačiji kao grupa. To i meni postavlja nove zadatke.

Šta Kanada nudi svojim umetnicima, kakva je kulturna politika te države? Može li se Srbija u nečemu porediti sa „drugim svetom“?

Pre izvesnog vremena, smernice razvoja kulturne politike su se i tamo promenile. Ceo sistem finansiranja Kanadskog federalnog saveta za kulturu je sada u izmenjenim kategorijama koje promovišu raznovrsne oblike saradnje u okviru različitih umetničkih oblasti. Kanadski i srpski sistem funkcionisanja pozorišta su drugačiji. Izdvajanja za kulturu, takođe, nisu za poređenje. Ono što je isto – traže se dodatna sredstva.

Nosila sam naše tekstove u kanadska pozorišta – govorili su da ima mnogo nasilja, da nedostaje linija koja učvršćuje tekst. Kad sam nosila kanadske tekstove u naša pozorišta – govorili su mi da su površni i neuzbudljivi. A ja sam te i takve tekstove nosila baš zato što sam sažimala suprotna mišljenja. I nije mi bilo jasno, u početku, zašto oni u tekstovima ne čitaju onaj sloj koji je meni primaran. Htela sam u jednom trenutku da napravim video-link, sa beogradskim i torontskim kritičarima i umetničkim direktorima pozorišta, da se istovremeno u dva grada izvedu javna čitanja određenih tekstova iz drugih kultura. I da otvorimo diskusiju, kako vidimo sebe, a kako druge, iz kog ugla i konteksta se posmatramo, šta očitavamo u onoj drugoj kulturi. Mi ne znamo mnogo o kanadskoj dramaturgiji, Kanađani malo znaju o našoj.

Ipak, „Penelopijada“, po tekstu čuvene kanadske književnice Margaret Atvud, koji sam režirala i koproducirala kao kanadsko-crnogorski projekat, već pet sezona je na repertoaru tivatskog pozorišnog festivala „Purgatorije“. Moj kanadski projekat – „Odbrana gospođe Klito Mastres“ igra se u Bitef teatru. Moglo bi se više uraditi na planu međukulturne saradnje i u obrnutom smeru, a da to ne budu samo pozorišna gostovanja za dijasporu.

I, kakvog će Kir Janju večeras gledati kragujevačka publika?

Drag mi je taj Kir Janja koji ne pripada ovom svetu, a da to i ne zna. Možda hoda po svojim mislima sa pogrešnom mapom u glavi. Hoće onoliko novaca koliko mu je potrebno da mirno spava u nemirnom svetu. Drag mi je taj mali čovek koji je već jednom sve izgubio, koji se boji da mu se sutra to ponovo ne desi. Ali sve bežeći od toga, on uleće u zamku da mu se dogodi baš to. I nisu nesrećni slučajevi zapečatili Janjinu sudbinu. Janjine večite „spekulacije“, u kojima misli da je spretan, doći će mu glave. On stalno sumnja da neko hoće da ga pokrade. I to mu dajem za pravo.

Zanima me to njegovo vitalno samopouzdanje, da bude igrač u igri za koju naslućuje da se promenila. Janja dobro vidi, ali ne vidi sve. Prvi put, pobunio se na kraju. Ali kasno. Mislio je da igra još traje, a ona je već bila završena. Zanima me taj iznenadni trenutak Janjine hrabrosti i pobune na kraju komada, koji ničemu ne vodi, jer je sve već rešeno. Zanima me šta nam to Sterija nije ispričao, a krije se iza priče koju nam je dao da se zabavimo. Koji su se to konci upleli tako da ono što smo mislili da je nevažno postane važno. Zaplet koji gledamo se ne rešava, nego prelazimo na drugi koji paralelno teče i iznenada nam se otkriva. I mi smo se, kao Kir Janja, najednom, skoro preko noći, obreli u svetu u kojem više ne prepoznajemo ko su nam prijatelji, gde su svakom svoji interesi najvažniji, gde se sve prodaje „zabadava“, gde nema više pravila, a kamoli sistema vrednosti, gde je sila jedini zakon, a moral davno zaboravljena kategorija. „E siroti Kir Janja... hoće svet da propadne“. I ja mu verujem.

Kir Janja je komični lik koji ima „nevaljalo žena“, hoće stalno „šlog dag a udari“, najviše voli da kuka. Pokušava da podmiti vlast sa „jedno lepo jabuka“, dok velike svote novca prelaze iz ruke u ruku. Ipak, posle Egonovog i Ejdusovog „Kir Janje“ u Narodnom pozorištu, ovaj tekst se ne može više čitati bez tragične note. To pripada i našem Kir Janji, ali u jednom drugačijem ključu.