Neću kusur, hoću školu

Pažljivo sam pogledao budžet za 2017. godinu. To je navika koju čovek jednom stekne i teško napušta. Sećam se vremena kada to skoro nikoga nije detaljno zanimalo. Ljudi koji nisu direktno umešani, oni koji nisu deo državnog aparata, imali su i zanimljivija posla nego da se, pred kraj decembra, kada su budžeti obično usvajani, zamlaćuju time. To je bila šteta, zato što se pravac razvoja zemlje, prioriteti, konačno i politička odluka šta od koga tokom godine uzimamo (prihodi) i na šta želimo da potrošimo (rashodi), najbolje vide u budžetu.

Fiskalni savet, mediji, brojne nevladine organizacije, ali i vlade i ministri finansija poslednjih godina (a tu mislim na ministra Vujovića, ali, recimo, i na nekadašnju ministarku Dianu Dragutinović), učinili su da danas budžeti ipak izgledaju čitljivije, jasnije, a javnost su naučili na šta da se fokusira.

U jednoj rečenici, uz pojednostavljivanje – mislim da su ukupni brojevi, najvažniji opšti parametri, deficit, upravljanje dugom i slični globalni planovi u budžetu dosta solidni, kao što mislim i da i u ovom budžetu dolaze do izražaja slabosti koje su rezultat sporosti u otklanjanju najveće dugoročne kočnice Srbije – radikalne reforme javnih preduzeća. I, tu se u opštoj analizi zaustavljam. Javnost je imala prilike da opširnije procene sluša danima.

Želeo bih, međutim, da naglasim da u budžetu, na naoko sitnim stvarima, mogu da se vide i neke duboke strukturne, psihološke i političke frakture srpskog društva i naslute ozbiljni problemi koji nas očekuju u budućnosti. Ako ih ne zakrpimo.

A kad uzmem budžet, prvo pogledam deo koji se tiče Ministarstva prosvete. Pošto znanje i razvoj koštaju, i to mnogo, veoma je važno koliko na njih i kako trošimo.

Ne piše nam se dobro u tom segmentu koji je uvek izraz opšte sposobnosti zemlje da artikuliše i ostvari prioritete. Evo zašto tako mislim. Ostavljajući po strani redovne stvari koje se rade u obrazovnom sistemu, razdeo budžeta vezan za Ministarstvo prosvete ima i deo koji se zove „Uređenje, nadzor i razvoj svih nivoa obrazovnog sistema“. Za njega ćemo u celoj sledećoj godini potrošiti 1.360.184.000 dinara. Da prevedemo u evre, da bi ljudi imali jasniju predstavu. Oko 11 miliona evra. Ili oko 13-14 evra po učeniku, ako uzmemo u obzir ukupan broj učenika koji će, u 2017. godini, učiti u osnovnim i srednjim školama. To je zastrašujuće malo. Možemo da pogledamo i konkretnije oblasti na koje će se delovi te sume trošiti. Stručno-pedagoški nadzor nad radom ustanova obrazovanja i zavoda – 146.836.000 dinara. Realizacija međunarodnih istraživanja u obrazovanju – 14.880.000 dinara. Povećanje dostupnosti obrazovanja i vaspitanja, prevencija osipanja i diskriminacije – 31.212.000 dinara. Dakle, za stručno-pedagoški nadzor 1,2 miliona evra. Za realizaciju međunarodnih istraživanja – manje od 120.000 evra! Za jedan od najvećih problema ne samo srpskih škola nego života u ovoj zemlji, povećanje dostupnosti obrazovanja i sprečavanje preranog napuštanja škola, samo 250.000 evra.

Meni deluje da tako teško možemo da obezbedimo dugoročnu sreću, bolje obrazovane generacije, mlade ljude koji će moći da se takmiče. Posebno na globalnim tržištima, sa vršnjacima koji dolaze ne samo iz boljih i stabilnijih obrazovnih sistema, nego su i samom činjenicom rođenja u tim zemljama stekli značajnu prednost nad decom iz Srbije.

Kada se kritikuje budžet, elementarni red je da kažete odakle biste i kome uzeli da biste više za nešto drugo dali. Inače ste nefer demagog. Pošto to ne volim da budem, evo dva od bar 20 mogućih predloga.

Ima u budžetu i 120 miliona dinara za obeležavanje tradicija oslobodilačkih ratova. Nas ne bi bilo da oni nisu poginuli za slobodu. Slažem se. Ali sam siguran da bi, da su živi, pristali da se deo para sa ovog mesta uzme i uloži u projekte međunarodnih istraživanja ili povećanja dostupnosti obrazovanja. Nekako mislim da bi im to više značilo od uglavnom dosadnih i uvek istih predstava u kojima dramski umetnici govore stihove iz slavne prošlosti na godišnjicama velikih bitaka. (Ako baš ne bude para, siguran sam da resorni ministar Vulin i sam može da izvede neku od adekvatnih recitacija i to vrlo izražajno, bez dodatnih troškova).

Drugi izvor uštede za prebacivanje para na razvoj obrazovanja mogao bi, recimo, da dođe s pozicija sada namenjenih dotacijama verskim zajednicama. Tu ima dosta novca. I možda bi verske zajednice, predvođene najvećom u Srbiji, mogle da same ponude da se deo tog novca sačuva za razvoj obrazovanja. Crkve su značajne, nekad su to posebno bile, za razvoj obrazovanja. Verujem da bi mogle da ponovo doprinesu obrazovanijoj Srbiji i srećnijoj deci u njoj.

I opaska za kraj. Već sam najavio da ovim završavam dvogodišnji serijal kolumni. Hvala „Politici” i njenim čitaocima što su mi omogućili da povremeno kažem šta o nečemu mislim. I srećna Nova godina.

*Direktor Trust Market Research