„Srpska" sudbina porodice Černi

Čačak – Na stručnom skupu „Informacione tehnologije u gradu – iskustva iz sveta”, priređenom juče u čačanskom hotelu „Beograd”, jedan značajan dokument „promenio je ruke”. Idejni projekat sanacije, zatvaranja i rekultivacije nesanitarne deponije čačanskog smetlišta „Prelići”, urađen u Institutu „Jaroslav Černi” u Ulici Jaroslava Černog u Beogradu, predat je gradonačelniku Čačka Milunu Todoroviću, a uručilac je bio Jaroslav Černi.

– Srbija je moja otadžbina, uvek je bila i ostaće. U Beogradu mi danas žive sinovi Miloš i Dušan rođeni u Johanesburgu, imam srpsko državljanstvo i u srpskoj prestonici krov. Kuća je kuća, uskoro ću se vratiti iz Južnoafričke Republike da bih živeo ovde – kaže za „Politiku” pedesetčetvorogodišnji Jaroslav Černi, unuk pionira jugoslovenske elektrifikacije.

Priča da će svoju kompaniju na jugu Crnog kontinenta, sa trideset zaposlenih koji se bave informatikom, prepustiti na upravljanje menadžerima i skrasiti se u rodnom gradu, na ušću Save u Dunav. Nikad nije bio u Čačku, prispeo je prateći poslovne tokove i pozive, i u razgovoru za naš list priseća se porodičnog životopisa.

Kao uzgred, veli da „černi” na češkom znači „crni”, i svakom novom rečenicom dopunjava sliku o „srpskoj” sudbini svoje srednjoevropske loze. Dakle, o trajanju prepunom seoba, deoba, muke i nevolje i, dabome, neprolaznih ljubavi.

Jaroslav Černi (1909–1950) rođen je u Sarajevu gde se 1890. iz okoline Brna doselio njegov otac Josif, takođe građevinski znalac, sa najvišom školom. Daroviti junoša u najvećem bosanskom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju, gde su priznavali nespornu pamet, zatim između 1927. i 1933. počeo i okončao studije građevine u Pragu, pa se vratio u Sarajevo, s nameštenjem u vodovodu.

– Ustaše su 1942. dedu odvele u Jasenovac odakle je pobegao 1945. i sledećeg leta u slobodnom Sarajevu postao rukovodilac hidrotehničko-projektantskog biroa. Rukovodio je projektovanjem i izgradnjom čak 27 hidroelektrana, ali se nikad nije oporavio od logorskog života, pa je umro u Beogradu 1950. godine. Sahranjen je u Aleji narodnih heroja u srpskoj prestonici, a na nadgrobnik od crnog jablaničkog kamena uklesano je „Jaroslav Černi – pionir elektrifikacije”. HE „Jablanica” na Neretvi bila je njegov projekat života.

Unuk dedu nije mogao upamtiti, ali se seća priča svog počivšeg oca Dragana:

– Deda je, po tatinom kazivanju, radio i više nego što čovek može, od jutra do novog svanuća, kao da je slutio da neće dugo.

Evo kako su duboki srpski koreni u venama negdašnjih Čeha…

– Moja prababa Jovanka bila je Srpkinja iz Žitomislića u Hercegovini i kad se orodila sa pradedom katolikom, prve dve njihove kći, Marija i Zora, krštene su u katoličkoj veri, a moj deda Jaroslav i još jedna mlađa sestra u pravoslavnoj. Očeva sestra Draga, koja je četiri decenije živela u Češkoj, po dolasku u Sarajevo odmah je progovorila srpski, bez greške, i upitali su je kako je to moguće. Rekla je: „Lako, nisam htela da zaboravim svoj jezik”.

Jaroslav Černi završio je FON u Beogradu, počeo da radi u IMV u Rakovici i 1992. godine, kao i mnogi stanovnici Srbije tog doba, ostao bez posla i sigurnog hleba. Iste godine otputovao je u Johanesburg, tamo sa prvom suprugom, Beograđankom, dobio dvojicu sinova, i mučio se kao i svaki iseljenik…

– Godinama sam radio u Saudijskoj Arabiji i Indoneziji, pa se vratio u JAR. U stanu sam počeo da razvijam posao iz oblasti informacionih tehnologija. Posrećilo se, stvorio sam ozbiljnu firmu, tako se i došlo do poslova u mojoj otadžbini.

Uz Jaroslava, u Čačku su ovih dana njegova nova supruga, Eftimija, i njen sin od 6,5 godina, Andreas.

– Deda moje majke, to je porodica iz Sankovića kod Mionice, poginuo je na Solunskom frontu pa sam, stasajući, 1980. putovao u Zejtinlik da mu zapalim sveću. Po povratku sa groblja upoznao sam Grkinju Eftimiju, bili smo zajedno nekoliko godina a onda se, život je tako hteo, razišli, odlazeći svako svojim putem. Sad smo ponovo jedno uz drugo, oduševljena je našom Srbijom i novim drumom, od Ljiga do Preljine. Sa starijim sinom, 2000. bio sam u našoj postojbini, kod Brna. To je seoce sa 3.000 stanovnika, ostali smo jedan dan, popili pivo u seoskoj krčmi i vratili se u našu Srbiju.

Sudbinske staze, nepredvidive često, dovele su na ovo područje i Ljubomira Sikoru, direktora čačanskog JP „Komunalac”, koji je ovde dočekao Jaroslava Černog. Ljubomirovi su poreklom iz Češke i Slovačke pa on pripoveda da je Čehoslovak, mada ta nacija ne postoji više, kao što će i Jugosloveni iščeznuti.

Inače, projekat rekultivacije smetlišta na obodu Čačka predviđa da to traje pet godina, sagorevanjem deponijskog metana kroz biotrnove, uz pomoć pokretnih baklji kao u rafinerijama ili nalazištima nafte, a sve bi koštalo 162 miliona dinara.