Kulturno blago – prostor za manipulaciju

Otkud sad naprasno kultura postade problem u procesu pridruživanja EU? Blokadu je, naravno, napravila Hrvatska. Odnosi Srbije i Hrvatske počeli su da otopljavaju upravo na tom planu. I pre nego što su političari uzeli stvari u svoje ruke, odnosi srpskih i hrvatskih kulturnih stvaralaca krenuli su da se razvijaju; u početku kao alternativa i andergraund, da bi se naglo i nezaustavljivo krenulo u razne oblike saradnje: pozorišnu (gostovanja pozorišnih trupa, angažovanja glumaca sa obe strane), u muzičkoj industriji, književnoj i publicističkoj produkciji i izdavaštvu, likovnom stvaralaštvu, zaključno sa filmskom koprodukcijom. Glupo bi bilo pitanje zašto je tako krenulo. Pa, jednostavno, govorimo istim jezikom, ma koliko ga različito zvali, a svaki pojedinačni prostor isuviše je mali za ma kakvo tržište kulture.

Političari ekstremnih shvatanja misle da se stvar otela kontroli i da tu neke stvari moraju da se „disciplinuju”. Stvaralaštvo se definitivno „otelo kontroli”, međutim, kulturi pripada i oblast očuvanja kulturnog nasleđa, u kojoj političari još nalaze prostor za manipulaciju.

Raspadom Jugoslavije neka područja bila su zahvaćena ratnim razaranjima i devastacijom kulturnog nasleđa. To je u suštini veoma kompleksna tema da bi se u jednom kratkom tekstu prošetalo svim digresijama. Međutim, ključni problem koji s vremena na vreme otvaraju hrvatski političari jeste pokretno kulturno blago koje je u toku rata devedesetih bilo izneto sa teritorije Hrvatske. Izneto blago možemo da podelimo u dve osnovne grupe: 1. ilegalno izneto ili, ako hoćemo da ga nazovemo pravim imenom, pokradeno, i 2. predmeti koje je služba zaštite iz Srbije prenela i maksimalno konzervatorski zaštitila. Te predmete možemo da svrstamo takođe u dve podgrupe: 1. predmeti izneti iz ruševina muzeja i sakralnih objekata, i 2. predmeti koji su preventivno izneti iz objekata gde je pretila opasnost od razaranja. U izmeštanju tih predmeta učestvovale su institucije zaštite kulturnog nasleđa čiji je rad kontrolisala posebna komisija koju je imenovalo Ministarstvo kulture Republike Srbije. O ovim radnjama u duhu Haške konvencije Ministarstvo je obavestilo Unesko. Kako je tada uvedenim sankcijama Unesko bio suspendovao saradnju s Vladom Srbije, ova informacija nije bila respektovana. Naprotiv, te akcije nisu tretirane kao dobronamerne, što je dalo vetar u leđa hrvatskoj propagandnoj mašineriji. Tek u drugoj polovini devedesetih Savet Evrope je uputio svog emisara da se upozna sa situacijom. Tada je bilo verifikovano stanje prenetih predmeta. Emisar Saveta Evrope tada je posredovao u razmeni informacija i nekih dokumenata sa hrvatskom stranom. To su zapravo bili prvi pozitivni signali između srpske i hrvatske službe zaštite.

Godine 2001. imenovana je zajednička srpsko-hrvatska komisija za povraćaj predmeta. Prvi vraćeni predmeti bili su oni iz ruševina vukovarskih muzeja. Bio je to ishitren politički čin, znak obostranih dobrih namera, ali ne i na dovoljno stručan način obavljen posao. Prvo, predmeti su bili izvučeni iz ruševina, mnogi i uništeni od granatiranja. Drugo, hrvatska strana je prilikom povlačenja izmestila jedan broj predmeta u sigurne zone. I treće, ne isključuje se pretpostavka da su jedinice (srpske, hrvatske, JNA i ostali bašibozluci) predmete ilegalno raznosile jer stručne ekipe nisu mogle odmah da pristupe miniranim područjima. Prilikom povraćaja predmeta nije bio urađen detaljan zajednički stručni uvid u predmete, ni upoređivanje spiskova. Povraćaj je bio pripreman na brzinu i u velikoj tajnosti, tako da ni ja o tome nisam bio upoznat, iako sam bio direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika. To je, ponavljam, bio politički čin Ministarstva kulture. Trebalo je napraviti medijski spektakl, međutim izostanak obostrane stručne verifikacije ostavio je mnogo prostora budućim manipulacijama, naročito među političarima.

Posle Vukovara, zajednička komisija nastavila je sa radom u mnogo smirenijim okolnostima. Uspostavljeni su i principi rada. Predmeti su sukcesivno vraćani. Zajednička komisija, po obavljenom poslu, izdavala je saopštenja za medije, bez ikakve medijske halabuke. Jednostavno, stručnjaci su bili uzeli stvar u „svoje ruke”. Međutim, s vremena na vreme hrvatski političari su po potrebi znali da aktuelizuju ovu temu bez ikakve provere informacija. Obično je bila reč o odokativnoj manipulaciji brojkama: 30.000, 10.000, 50.000 i sl. I povremeno ova tema je pominjana kao deo „otvorenih pitanja”.

Kao stručnjak koji je radni vek proveo u službi zaštite spomenika – a u vreme oružanih sukoba bio sam sekretar Komisije Ministarstva kulture za spasavanje ugroženih predmeta, i od 2008. do odlaska u penziju 2013. član srpsko-hrvatske komisije – tvrdim da u ovoj oblasti nema otvorenih pitanja. Zajednička komisija je jasno razgraničila predmete koje su stručnjaci iz institucija zaštite preneli u Srbiju i na taj način spasli od fizičkog propadanja. Pokradene predmete lopovi drže u ilegali i za takvu skupinu nadležne su policije Srbije, Hrvatske, Interpola i Evropola. Nešto iz te skupine predmeta pronađeno je i vraćeno. Međutim, to je sasvim drugi problem i njihov eventualni pronalazak prepušten je budućim decenijama.

Ponovno otvaranje ove teme zato predstavlja nedobronameran politički čin, a nosioci izvršne vlasti morali bi da budu mnogo oprezniji kad im se serviraju „otvorena pitanja”.

*Bivši direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture