Špica, naš čovek u Angoli

Od našeg specijalnog izveštača
Luanda – Našem ministarstvu za inostrane poslove je nedavno upućen predlog da se „Enver Salkanović proglasi za počasnog konzula Srbije u Republici Angoli. Na dopisu su pečati pet firmi: zemunskog „Planuma”, beogradskih „Jomila” i „Vlatakoma”, „Amige” iz Kraljeva i „Nelta” iz Dobanovaca. U obrazloženju je između ostalog navedeno da je Salkanović „svakoj kompaniji, koja je želela da započne posao u Angoli, širom otvarao vrata, počev od svoga doma i kancelarije, pa do kabineta najvažnijih ljudi u svim strukturama”. Jer, pred ovim čovekom angolski ministri i generali nemaju tajni.

Kada smo ga posetili u njegovoj kancelariji u Luandi, nije bio previše govorljiv.  Ali skepsa prema „sedmoj sili” posve je splasnula u njegovoj kući gde smo, na Enverov poziv, bili baš po naški dočekani.

– Ovde sam se obreo 1983. godine kao radnik „Planuma”. Imenovan sam za tehničkog direktora građevinskih radova koje je moje preduzeće obavljalo u Angoli. Završavali smo aerodrom u Lubangu koji je projektovao „Jugoimport” SDPR. Trebalo je da ostanem šest meseci, a ostao sam pune 33 godine. Do rata u SFRJ ovde je bilo mnogo naših firmi, a  „preživeli” su samo „Planum”, NIS i naša ambasada. Pre 14 godina sam se zaposlio u „Kaza militar”, firmi angolske države koja je gradila vojne, ali i civilne objekte po čitavoj zemlji i koja je, u zavisnosti od poslova, angažovala i po 1.400 radnika. Savesno i odgovorno radeći, stekao sam poverenje Angolaca, a sve danas važne ličnosti sam upoznao još dok to nisu bile – priča nam Enver u svom domu, u jednom živopisnom kraju prestonice.

Inače, Enver je rođen u Teočaku, selu na planini Majevici. Kao „Planumov” stipendista, završio je srednju građevinsku školu, potom i višu. Sa 18 godina je postao član SKJ i ističe da crvenu legitimaciju i danas ima. Za njega velika domovina kao da još postoji i svi ljudi od Triglava do Đevđelije su dobrodošli u njegov dom i vredni su njegove pažnje i pomoći. Za njega, kaže, ne postoji, kao kriterijum, nacija, vera, boja kože. Na Enverovim terazijama si – ili čovek ili nečovek. Ističe da je tako vaspitan u mladosti, takav je ostao i danas. Isto važi i za suprugu Sefiju i sina Almira koji su mu se, pre nekoliko godina, pridružili u Luandi. Nije redak slučaj da novodošlog privrednika, majstora ili fudbalskog trenera s prostora Juge primi u kuću na hranu i konačište i pomogne im „dok se ne snađu”.

– Bio sam odlučio da se, 1990. godine, vratim u zemlju, ali tamo se već „kuvalo”. Istina, i ovde je trajao dugogodišnji građanski rat između pokreta MPLA i Unite, ali sam procenio da ću se u Angoli osećati bezbednije. Radio sam svoj posao po čitavoj zemlji, nisam se mešao u sukob i računao sam da nijedna strana neće pucati u čoveka svetle puti. Navikao sam se na ovdašnje ljude, ambijent i način života, ali kad dođem u Beograd ili svojoj kući u Bijeljinu, osećam se kao da nikad nisam izlazio iz svoje zemlje – govori Enver Salkanović, inače mnogo poznatiji je po nadimku Špica nego po imenu i prezimenu.

Ambasada Srbije u Luandi (Foto Ministarstvo spoljnih poslova)

Kad se, pre pet godina, vlasnik kompanije „Jomil” Jovan Čeković obratio angolskom ambasadoru u Beogradu da mu pomogne da u njegovoj zemlji započne posao, dobio je odgovor: „Nemojte to tražiti od mene, ne mogu vam pomoći, ali saznajte ko je u Luandi Špica, obratite mu se, sve će da vam završi”. Kako je otvorio vrata Angole „Jomilu”, tako je i drugim preduzećima i pojedincima, svakako i firmama koje su stavile svoje pečate na predlog sa početka ove priče. Ali, nemojte očekivati od Envera da za vas učini nešto na štetu interesa Angole, kao ni da, braneći interes zemlje u kojoj živi, ošteti firmu iz Srbije; kod njega je – ni po babu, ni po stričevima!

Enverovi neimari trenutno učestvuju u gradnji velelepnog stadiona FK „1. avgust”. To je armijski klub u kojem je naš čovek ne samo graditelj objekta. Enver je i inicijator gradnje, važan činilac u upravi kluba. U njegovoj kući je velika uramljena fotografija uprave, snimljena posle osvajanja ovogodišnjeg prvenstva angolske prve lige. Na slici je i trener Dragan Jović, nekada je trenirao više klubova u BiH. Enver ga je doveo u „1. avgust” i nije se pokajao.

Ako je i odnos prema životinjama mera humanosti, onda je Enver i tu položio ispit. Zatekli smo u njegovom dvorištu sedam-osam mačaka (bilo ih je 12, ali su ih poklonili prijateljima); bile su lutalice, više  nisu. Iza kuće je golubarnik sa oko dvesta golubova. Doneo ih je osam, a ubrzo su se namnožili, pa „kad su već tu, neka tu i ostanu”, kaže.

Kad će i da li će, ipak, Enver da se vrati u zavičaj – banalno je ali neizbežno pitanje na kraju razgovora.

Malo se zamislio, usmerivši pogled u daljinu, pa odgovorio:

– Nemam odgovor. Za sada.