Pravosuđe je u dubokoj krizi

Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu, jedan je od četiri ovogodišnja dobitnika nagrade „Vitez poziva” koju dodeljuje nevladina organizacija Liga eksperata. Nagradu je, kako su obrazložili članovi žirija kada su mu je uručivali, zaslužio jer je u proteklim godinama odgovornim i profesionalnim radom i moralnim i savesnim postupanjem pokazao da univerzalne vrednosti i „viteške” vrline nisu iščezle u društvu sa urušenim vrednosnim sistemom.

U razgovoru za „Politiku”, Majić govori i o položaju sudija, ali i o tome da li nam je neophodna nova reforma pravosuđa.

Šta za vas, a šta za srpsko pravosuđe znači ova nagrada?

Dodeljivanjem nagrade, učinjena mi je izuzetna čast. I to ne samo zbog toga što je malo sudija ovu nagradu dobilo, već i zbog činjenice da njeni dosadašnji laureati iz ostalih branši predstavljaju društvo u kojem je laskavo biti. Reč je o najeminentnijim predstavnicima različitih profesija. Svakako mi godi što sam se, neočekivano, obreo među njima. Sa druge strane, nisam sasvim siguran kakav će značaj ova nagrada imati za srpsko pravosuđe. Nagradu dodeljenu sudiji bismo svakako mogli videti kao podstrek sudijama da se probude iz višedecenijske obamrlosti i započnu sa osvajanjem slobode. Nažalost, nisam siguran da će biti ostvaren takav efekat. Na dodeli nagrade bilo je najmanje sudija. To se može tumačiti dvojako. Ili me kolege bojkotuju, smatrajući da je nisam zaslužio, ili pak izbegavaju prisustvo na skupovima koji su u ovom trenutku od političara izričito ili prećutno ocenjeni nepopularnim. Iako bi trebalo da je obrnuto, više me zabrinjava druga mogućnost. A i čini mi se realnijom.

Na šta ste mislili kada ste prilikom dodele nagrade rekli da je pravosuđe „višedecenijski talac različitih političkih volja”?

Pravosuđe je, i nakon što smo se opredelili za njegovu formalnu nezavisnost, na osnovu realnih odnosa snaga u društvu, ali i dominantnih kulturnih stremljenja, ipak, sve do danas, ostalo duboko zavisno od onih koji imaju stvarne poluge moći. Osnovnu karakteristiku ovakvog stanja predstavlja osećaj straha i ugroženosti od onih koji su u mogućnosti da odlučujuće utiču na sudbinu sudija. Reč je o predstavnicima izvršnog, političkog aparata. No, ovakav sistem održava se uz zdušnu pomoć samih sudija, ili barem jednog dela njih. Najčešće je reč o onima koji su izabrani uz najjače političke veze, bez stvarnih referenci, sa lošim prosekom, čiji je jedini kvalitet bespogovorna odanost svakom novom političkom gazdi. Da stvar bude gora, takve kolege se neretko promovišu u pravosudne rukovodioce koji onda, sa ovih mesta, obavljaju poverene zadatke ali i „disciplinuju” pravosuđe za račun političara koji su ih zadužili. Tako dolazimo do onoga što često naglašavam – da su za sudije neretko mnogo opasnije same sudije nego političari.

Kakvo je pravosuđe u Srbiji?

Ono je u dubokoj krizi. Najvidljivije manifestacije ovog stanja predstavljaju nedostatak nezavisnosti, ali i gotovo beznadežna neefikasnost. Redovnim putem, danas je gotovo nemoguće u razumnom roku rešiti određeni problem koristeći pravosudne mehanizme. To zna svako koga je muka naterala da se upusti u parnicu ili pak, ko je u nekom iole ozbiljnijem krivičnom postupku, suđenje čekao u pritvoru. Dok je problem efikasnosti i moguće rešiti adekvatnijom mrežom sudova, boljom organizacijom i jednostavnijim procesnim formama, problem sa nezavisnošću je daleko kompleksniji. Ovde će biti potrebno mnogo više vremena i nekoliko generacija koje bi bile školovane, vaspitavane ali i ocenjivane po sasvim drugačijim standardima od ovih koje danas poznajemo.

Da li mu je potrebna reforma i kakva?

Najveći problem svih dosadašnjih reformi nije u tome što su bile neuspešne, već u tome što su „potrošile” ideju reforme. A reforma je danas možda još i potrebnija, samo se niko još dugo neće usuditi da preduzme korenite zahvate, baš zbog pređašnjih iskustava. Ona bi ovoga puta morala da se osloni na iskustva stvarnih, a ne partijskih stručnjaka, da obuhvati reformu obrazovanja, načina izbora sudija, ali i njihovog daljeg kontinuiranog profesionalnog usavršavanja. Na prvom mestu, potrebno nam je promovisanje nove sudijske etike.

Članovi Udruženja Cepris, među kojima ste i vi, najblaže rečeno, susreću se sa neverovatnim situacijama. Zašto je to tako? Kome smeta strukovno udruženje?

Smeta istim onima kojima smeta i stručno i jako pravosuđe i kojima stanje zavisnosti odgovara. Cepris je osnovan sa idejom da stručni ljudi ponude sopstveno viđenje izlaza iz ovog ćorsokaka. Dakle, ne jalovu kritiku, već konkretna rešenja. Nažalost, od početka, ovakva ponuda nije naišla na dobrodošlicu, o čemu svedoče mnogobrojni primeri pritisaka kojima su bili izloženi članovi Ceprisa, koji ne mogu predstavljati slučajnost.