Nema novog mamca za Lekinu kuću

Vilu u Ulici Andre Nikolića 5, u kojoj je živeo narodni heroj i šef Udbe Aleksandar Ranković Leka, grad prodaje u februaru 2017. po početnoj ceni od 3,7 miliona evra. Ista suma tražena je i prošle godine, kada je iz trećeg puta pokušano da bude udomljena.

Tada je kupcima ipak bacio mamac – zdanje od 408 kvadrata sa placem od 40 ari i još jednim objektom od 108 kvadrata grad je ponudio za 800.000 evra manje od prvobitno procenjene vrednosti, po kojoj na prethodne dve licitacije nije mogao da nađe zainteresovane.

Grad u čijem je vlasništvu objekat od 2012. lani potrudio se da skrene pažnju na vilu. To se u najmanju ruku i očekivalo od svakoga ko želi da bude dobar domaćin i ne rasipa novac poreskih obveznika na održavanje nekretnina ako već nema novac da je preuredi i koristi za svoje potrebe. Zato grad Lekinu kuću nije samo nudio po diskontnoj ceni nego je, prvi put posle 16 godina, očistio plac od šiblja i izdanaka kiselog drveća, kao i kuću u kojoj su se uglavnom skupljali beskućnici. I dalje u izuzetno lošem stanju, zdanje čeka kupce ali se oni barem neće više probijati kroz „prašumu” kako bi videli šta će dobiti za te milione.

Na uspešnu prodaju verovatno se niko ni sada ne bi usudio kladiti, ali faktor iznenađenja ne treba potceniti. To najbolje potvrđuje zgrada nekadašnje Beobanke na Zelenom vencu. Iz šestog pokušaja prodata je prošlog meseca za 4,25 miliona evra, čak za milion više od početne cene. Ali, za razliku od višespratnice u centru, vila na Senjaku ima ograničenje koje može da odbije potencijalne kupce. Ona ne sme da se sruši, pa da se na njenom mestu sazida drugi objekat. Razlog je to što se nalazi u okviru prostorne celine Senjak–Topčidersko brdo–Dedinje i uživa status dobra pod prethodnom zaštitom.

Sagrađena je tridesetih godina dvadesetog veka u duhu romantičarske arhitekture. Njen vlasnik do 1958. godine, kada je zemljište masovno nacionalizovano, bila je Smiljana Čavić, rođena Đuk. Ne postoje podaci da je pre Smiljane bilo drugih vlasnika objekta. Nije isključeno da je ona šezdesetih godina kuću prodala nekom državnom organu jer bilo je primera da vile na Dedinju nisu svima oduzimane nego su ih stari vlasnici za novac prepuštali novoj eliti. Aleksandar Ranković je u vili živeo od 1966. do 1983. godine. Posle Rankovićeve smrti članovi njegove porodice su koristili zdanje u narednih 16 godina. Devet godina su pokušavali da je otkupe, ali im to nije pošlo za rukom. Gradu je pripala pre četiri leta u razmeni sa Olimpijskim komitetom Srbije, koji je zdanje dobio od Vlade Savezne Republike Jugoslavije 2000. godine.