Sirijski mir umesto trećeg svetskog rata

Bizarno je bilo preksinoć, nakon ubistva ruskog ambasadora u Turskoj, čitati poređenja Gavrila Principa, levičara željnog oslobađanja od polufeudalnog sistema, i atentatora koji se čini bliskim radikalnim islamistima, odlučnima da uspostave robovanje najkonzervativnijoj doktrini. Još neopravdanije deluje poenta tog poređenja: da će i zločin u Ankari biti, kao ubistvo Franca Ferdinanda, pokretač svetskog rata.

Rusija i Turska su odmah pokazale da im ništa slično ne pada na pamet. Sukob je pre moglo izazvati tursko obaranje ruskog aviona u Siriji, posle čega se Ankara bezmalo hvalila time, prkosno poručujući kako je imala pravo da „brani svoj integritet i vazdušni prostor”, koji je „suhoj” povredio na svega 17 sekundi.

Ni onda nije potegnuto oružje ubojitije od oštrog jezika, da bi se sve završilo svaljivanjem krivice na turske vojnike koji su tobož radili bez naloga nadređenih i političkog vrha, podrivajući državu za račun navodnog organizatora propalog puča 15. jula, imama Fetulaha Gulena. Usledilo je veliko izmirenje i normalizacija rusko-turskih odnosa, za koje su i Vladimir Putin i Redžep Tajip Erdogan saopštili kako neće dozvoliti da ih ugrozi smrt Andreja Karlova: provokacija usmerena na uništenje tog napretka, ocenila su obojica predsednika, čemu je ruski vođa dodao – i na ometanje mirovnog procesa u Siriji.

Umesto da ih ponovo zavadi, ruskog i turskog predsednika će ovaj zločin pre zbližiti. Krivac je ponovo nađen u Gulenu, s čijim je pokretom ubica, Mevlut Mert Altintaš, navodno bio povezan. Rusija će poslati svoje istražitelje da zajedno s turskim kolegama pretresu slučaj, ali zasad se nije usprotivila takvoj verziji priče. Iz obe zemlje je sa nižih nivoa već poručeno da su zaveru skovale SAD, koje još nisu uslišile zahtev Ankare za isporučivanje Gulena. Nemaju Rusija i Turska razloga da neprijatelja prepoznaju jedno u drugom kad su ga već, makar to nikada ne postala zvanična optužba, identifikovale u onome s kim su obe u sukobu.

Putin i Erdogan, radije nego da se sudare, u tom slučaju ponajpre u Siriji, gde imaju svoje armije na suprotstavljenim stranama, nastavljaju da isključuju SAD iz pregovora o tom ratu. Turski šef diplomatije Mevlut Čavušoglu, koji je u trenutku atentata na ambasadora Karlova bio u avionu za Moskvu, nije vraćen, niti mu je uskraćena srdačna dobrodošlica na jučerašnjem sastanku s ruskim i iranskim kolegom, koji bi mogao odrediti sudbinu Sirije.

U toj zemlji su Turci i Rusi već koordinirali svoje vojne kampanje. Premda pomaže antirežimske grupe u oblasti prepunoj vladinih snaga, na čijoj su strani ruski vojnici, Turska pazi da izbegne sudar. I trupe sirijskog predsednika Bašara el Asada klone se Ankarinih štićenika, premda je Erdogan nedavno ponovio da mu je cilj da ga svrgne. Ali, Čavušoglu je juče u Moskvi kazao da turska vojna operacija, koju je opisao kao isterivanje Islamske države sa granice dve države, nema „tajnu pozadinu”. O potiskivanju formacija sirijskih Kurda, što je takođe proklamovano kao cilj turske intervencije, ovog se puta nije izjašnjavao, što odgovara obema stranama: Kremlj je pokušavao da se s Kurdima zbliži, ali se nije usprotivio kada je Erdoganova armija napala njihove položaje.

Turci se – možda i zato što imaju mnogo bliskije pobunjeničke grupe na drugim mestima – nisu bunili zbog Asadove, ruske i iranske ofanzive na Alepo, kojom ta strana u ratu nastoji očistiti zapad zemlje, gde je ušančena. Zauzvrat, Rusi nisu pravili problem oko toga što je Erdogan izvojevao svoju enklavu na severu Sirije. Naprotiv, ruski ministar odbrane Sergej Šojgu je, prenosi Rojters, juče u Moskvi rekao da su pokušaji dogovora o Siriji sa SAD i njenim partnerima bili osuđeni na propast jer niko od njih nije imao stvarnog uticaja na situaciju na terenu – Turska je sada, sa svojom vojskom, uz prećutnu dozvolu Rusije, svakako ima. Erdogan je prihvaćen kao saveznik u borbi protiv terorizma, mada mu je u vreme krize oko obaranja „suhoja” prebacivano što su džihadisti bezmalo neometano prolazili preko turske teritorije.

Uz uspešnu vojnu koordinaciju, na red je došlo i politička nagodba, kako bi se dugoročno zagarantovao uticaj ova tri spoljna aktera na Siriju. Turska je tu potrebna kao most prema antivladinim snagama, koje jesu u defanzivi, ali su daleko od konačnog sloma. Putin je, čim je preuzeta kontrola nad Alepom, što su mnogi videli kao presudnu pobedu, pozvao na političko rešenje, pod čime je, po svemu sudeći, podrazumevao sporazum sa pobunjenicima. Svestan je toga da oni, uprkos gubitku teritorije, još dugo mogu voditi rat niskog intenziteta napadajući iz zaleđine i iscrpljujući ionako oslabljene Asadove jedinice. To bi iziskivalo ono što Putin nesumnjivo želi da izbegne kako ne bi ponovio američku grešku na Bliskom istoku: preterano veliko angažovanje ruske vojske da bi Asada održao na vlasti i obezbedio interese Moskve u Siriji.

I nakon jučerašnjeg sastanka ministara spoljnih poslova Rusije, Turske i Irana, na kojem je potpisana „Moskovska deklaracija”, rečeno je da su one spremne da pomognu postizanje sporazuma između sirijske vlade i opozicije. Osim što će pacifikovati one koje je pomagala u ratu, opoziciju, Ankara je pristala i na poruku iz Moskve da je prioritet borba protiv terorizma a ne smenjivanje Asada. No, verovatno je i to samo privremeni ustupak, jer je Putin već stavio do znanja da mu nije previše stalo do sirijskog predsednika lično. Njegovo uklanjanje olakšalo bi kompromis sa opozicijom.

Moskva, Ankara i Teheran su juče, kao i u ranijim prilikama, podržali teritorijalnu celovitost Sirije. To neće biti lako postići, jer bi trebalo skrhati otpor Kurda, uz koje su Amerikanci, Islamske države, pa možda i grupa koje su, više nego Turskoj, bliske Kataru i Saudijskoj Arabiji. Ako to i uspe, ostaje poslednji problem: uz toliko zona uticaja spoljnih aktera, teritorijalna celovitost će postojati na papiru. Ali, najvažnije odluke o Siriji, koja će, izgleda, izbeći sudbinu američkog protektorata, donosiće se, kako trenutno stvari stoje, u trijumviratu tri države koje na terenu imaju svoje vojne snage – Iran, doduše, preko šiitskih milicija a ne svojih regularnih trupa – i za koje nema garancija da im se interesi, kako im se mnogo puta u prethodnim vekovima dešavalo, neće sukobiti.

Od trećeg svetskog rata, ipak, zasad nema ništa. Sasvim suprotno, Rusija i Turska su u Siriji već u ratu preko posrednika, ali istovremeno i u savršenom skladu. Taj rat trenutno samo pomaže njihovim odnosima i uzajamnom priznanju kao država koje su previše moćne i odlučne u zaštiti svojih interesa da bi im se isplatilo da ih ne pomire. Već su, uostalom, radile to mnogo puta u istoriji.