Može li nešto biti „ničim izazvano"

U „Ve­čer­njim no­vo­sti­ma“ i u no­vi­na­ma „Da­nas“ zabele­ži­li smo dve va­ri­jan­te iste kon­struk­ci­je, u pr­vim „ni­čim ne­i­za­zvan“, u dru­gim „ni­čim iza­zvan“: „Ni­čim ne­i­za­zvan, vi­so­ki pred­stav­nik u BiH Va­len­tin In­cko za­pre­tio je me­đu­na­rod­nom voj­nom in­ter­ven­ci­jom“ („Ve­čer­nje no­vo­sti“, 16. 12. 2016, 2: Mi­ro­slav Fi­li­po­vić); „Se­ća­te li se ko­li­ko sam pu­ta Pa­no­vi­ću na­bi­jao na nos me­ko­ću sr­ca ko­ja ga je na­vo­di­la da iz se­va­pa ob­ja­vlju­je ni­čim iza­zva­ne tek­stu­al­ne skle­po­ti­ne Ma­rin­ka M. Vu­či­ni­ća“ („Da­nas“, 1. 12. 2016: Sve­ti­slav Ba­sa­ra, „Fa­mo­zno”). Pr­vu je, kao što se vi­di, upo­tre­bio no­vi­nar, dru­gu, u svo­joj ko­lum­ni „Fa­mo­zno“, sa­vre­me­ni srp­ski pi­sac Sve­ti­slav Ba­sa­ra. Upo­treb­nu pri­pad­nost da­tih kon­struk­ci­ja ne bi bi­lo po­treb­no ni spo­mi­nja­ti da S. Ba­sa­ra u svo­joj ko­lum­ni s ni­po­da­šta­va­njem ni­je go­vo­rio ne sa­mo o ak­ci­ji „Sa­ču­vaj­mo srp­ski je­zik“ ne­go i o je­zi­ku „no­vi­na­ra“ i „lin­gvi­sta“. Za po­tvr­du na­vo­di­mo sa­mo Ba­sa­ri­nu ni na če­mu ne­u­te­me­lje­nu oce­nu da „na­ci­o­nal­ne je­zi­ke ču­va­ju i obo­ga­ću­ju pe­sni­ci i pi­sci, ni­po­što lin­gvi­sti, a po­go­to­vo ne no­vi­na­ri“. U skla­du s tim, on je auto­re tek­sto­va „Sa­ču­vaj­mo srp­ski je­zik“ pro­gla­sio „Ču­va­ri­ma be­slo­ve­sno­sti“, pa mu ma­lo bi­la za to jed­na ko­lum­na, ne­go je čak dve­ma dao isti na­slov „Ču­va­ri be­slo­ve­sno­sti 2“). 

Iako je­dan pri­mer ne mo­že bi­ti po­ka­za­telj ne­či­je „(be)slo­ve­sno­sti“, na­ve­de­na kon­struk­ci­ja, kon­struk­ci­ja „ni­čim iza­zvan“, od­li­čan je po­ka­za­telj ne­po­zna­va­nja smi­sa­o­nih ma­lo je re­ći ni­jan­si, ne­go za­ko­ni­to­sti srp­sko­ga je­zi­ka, a sa­mim tim i mi­sa­o­ne ne­pi­sme­no­sti ono­ga ko ta­kve kon­struk­ci­je upo­tre­blja­va. A evo i za­što. U srp­skom je­zi­ku po­sto­ji pra­vi­lo o tzv. sla­ga­nju ne­ga­ci­ja. Ta­ko se od­rič­ne op­šte za­me­ni­ce i za­me­nič­ki pri­lo­zi, ti­pa ni­ko, ni­šta, ni­kad, nig­de i sl. mo­gu upo­tre­bi­ti sa­mo uz pre­di­ka­te ko­ji su ta­ko­đe od­rič­ni. Mo­ra se re­ći Ni­ko ni­je do­šao; Ni­kad ga ne­će pre­ža­li­ti; Ni­čim to ni­je iza­zva­no, ali ni­je mo­gu­će: *Ni­ko je do­šao; *Ni­kad će ga pre­ža­li­ti; *Ni­čim je to iza­zva­no. To na­la­že i zdra­vo­ra­zum­ska lo­gi­ka: jer do­la­zi ne­ko a ne ni­ko, jer mo­že­mo pre­ža­li­ti ne­kad, a ne ni­kad, jer ne­što mo­že bi­ti iza­zva­no ne­čim, a ne ni­čim. Jer – ka­ko je mo­gu­će da ne­što bu­de iza­zva­no ni­čim?! Ne­što ni­je ni­čim iza­zva­no, ali je ne­što ne­čim ili sva­čim iza­zva­no. 

Pro­blem na­sta­je ka­da ne­ma po­moć­nog gla­go­la u kon­struk­ci­ji (ne­ma ni­je, ne­će, ni­sam...). Ta­da u srp­skom je­zi­ku ulo­gu ne­ga­ci­je pre­u­zi­ma reč­ca ne ko­ja se pi­še za­jed­no sa pri­de­vom, pa je si­no­nim­no: To ni­je iza­zva­no i To je ne­i­za­zva­no; On ni­je pre­ža­ljen i On je ne­pre­ža­ljen, i sl. Za­to kad se upo­tre­blja­va skra­će­ni pre­di­kat (pre­di­kat bez po­moć­nog gla­go­la) uz od­rič­ne op­šte re­či – oba­ve­zno se mo­ra upo­tre­bi­ti od­rič­ni ob­lik pri­de­va: ne­i­za­zvan ni­čim, ne­pre­ža­ljen ni­kad, ne­na­pi­sa­no nig­de, i sl. jer ti iz­ra­zi zna­če: ni­je iza­zva­no ni­čim, a ni­ka­ko *iza­zva­no je ni­čim, ni­je pre­ža­ljen ni­kad, a ni­ka­ko: *pre­ža­ljen je ni­kad, ni­je za­be­le­že­no nig­de, a ni­ka­ko: *za­be­le­že­no je nig­de. Jer i po­zna­va­nje unu­tra­šnje lo­gi­ke srp­skog je­zi­ka, ali zdra­va lo­gi­ka ka­že da ni­je mo­gu­će ne­što za­be­le­ži­ti nig­de, ili pak ne­što iza­zva­ti ni­čim! Pi­sci ko­ji su do­bri po­zna­va­o­ci srp­sko­ga je­zi­ka (kao npr. Ivo An­drić, De­san­ka Mak­si­mo­vić, An­to­ni­je Isa­ko­vić i dr.) kao i do­bri no­vi­na­ri (ka­ko smo to u po­seb­nom na­uč­nom tek­stu po­ka­za­li) ni­ka­da u to­me ni­su gre­ši­li. Ta­kvi pi­sci i no­vi­na­ri ima­ju ne sa­mo gra­ma­tič­ku i si­stem­sko­je­zič­ku pi­sme­nost, ne­go i mi­sa­o­nu pi­sme­nost. Oni za­si­gur­no ni­ka­da ne bi ni po­mi­sli­li, a ka­mo­li na­pi­sa­li da je bor­ba za oču­va­nje se­man­tič­ke i sin­tak­sič­ke struk­tu­re srp­sko­ga je­zi­ka – „be­slo­ve­snost“! Za ta­kve se pi­sce mo­že re­ći, ka­ko bi to i naj­ve­ći srp­ski lin­gvi­sta A. Be­lić re­kao, da „ču­va­ju i obo­ga­ću­ju srp­ski knji­žev­ni je­zik“, a je­di­no ta­kvi mo­gli su bi­ti pod­lo­ga kri­la­ti­ci „pi­ši kao što do­bri pi­sci pi­šu“. 
Da­nas, na­ža­lost, ima pi­sa­ca za či­ji je­zik je vi­še ne­go oči­gled­no da ni­ka­ko ne mo­že bi­ti pri­mer do­bro­ga je­zi­ka, je­zi­ka ko­ji ne sa­mo da ne ot­kri­va još neo­t­kri­ve­ne iz­ra­žaj­ne mo­guć­no­sti ne­go je čak u „za­va­di“ s osnov­nim je­zič­kim za­ko­ni­to­sti­ma, pre sve­ga kon­struk­ci­o­nim i se­man­tič­kim. Ta­kvim pi­sci­ma svoj­stve­no je da su im „mi­sli“ za­be­le­že­ne nig­de, za­to što su te mi­sli iza­zva­ne ni­čim, ta­ko da kod či­ta­la­ca je­di­no i mo­gu bi­ti za­pam­će­ne ni­kad! Ta­kvi su pi­sci, a i svi oni ko­ji ih za je­zič­ki „uzor“ uzi­ma­ju, ako ta­kvih ima, „ču­va­ri“ no­ve „je­zič­ke slo­ve­sno­sti“, što je si­no­nim­no Ba­sa­ri­noj sin­tag­mi „ču­va­ri be­slo­ve­sno­sti“. Mo­li­mo či­ta­o­ce da ne po­mi­sle da je ova ni­čim iza­zva­na gre­ška, je­di­no je­zič­ko ogre­še­nje na­še­ga pi­sca. Uosta­lom, „Po­li­ti­ki­na“ ko­lum­na „Sa­ču­vaj­mo srp­ski je­zik“ na naj­bo­lji na­čin po­ka­zu­je ko­li­ko ta­kvih ogre­še­nja u je­zi­ku pi­sa­ca i no­vi­na­ra ima. Či­ta­o­ci­ma ko­ji re­dov­no či­ta­ju je­zič­ke ru­bri­ke ne­će bi­ti te­ško da uoče ko­li­ko ima i sa­vre­me­nih pi­sa­ca ko­ji sa­mi se­be pro­gla­ša­va­ju „znal­ci­ma“ i „obo­ga­ći­va­či­ma“ srp­sko­ga knji­žev­nog je­zi­ka.
Fi­lo­lo­ški fa­kul­tet u Be­o­gra­du i FI­LUM u Kra­gu­jev­cu