Ni Herkul protiv dvojice

Stara latinska izreka („Nec Herkules contra dues”), da ni Herkul ne može protiv dvojice, mogla bi da u najkraćem objasni razloge za potpisivanje Deklaracije o strateškom partnerstvu Ugljaninove stranke SDA i SDP-a, čiji je Rasim Ljajić osnivač. Kao ključni ciljevi proklamovani su politička stabilnost u regionu i smirivanje tenzija i podela, uz razvoj demokratije i ekonomije. I ni reči o tome da ovim savezom Ugljanin i Ljajić žele da se suprotstave Zukorliću. Čak se ljute što se ovaj „istorijski” dokumenat vezuje za trećeg igrača na bošnjačkom političkom nebu, novog „miljenika” vlasti u Srbiji, Muamera Zukorlić. Ljute se i kada čuju da turski predsednik Erdogan u tome ima bilo kakvog udela.

Lepo zvuči kada Ugljanin i Ljajić tvrde da su Bošnjaci u Srbiji politički sazreli, da su postali pametniji, sada znaju šta hoće. Lepo zvuči, ali samo ako se zaboravi više od četvrt veka njihovog minulog političkog delovanja ili ako se baš to ima na umu.

Politički su se rodili istovremeno. Dok je 29. jula 1990. godine na bini na gradskom stadionu svršeni student stomatologije Sulejman Ugljanin držao govor zajedno s Alijom Izetbegovićem, Rasim Ljajić je novinarima objašnjavao ko je ko od važnih gostiju na osnivačkom mitingu SDA Sandžaka. Ugljanin je tada izabran za predsednika a Ljajić za generalnog sekretara SDA.

Njihov zajednički politički put trajao je svega tri godine, do 1993. godine, kada je Ugljanin, navodno u strahu od hapšenja, pobegao u Tursku. Politički protivnici su više puta podsećali da je pre toga obećavao da će on biti poslednji koji će da napusti Sandžak i Bošnjake, a pobegao je prvi.

Ljajić je ostao da, koliko može, brani Ugljaninov Memorandum o specijalnom statusu Sandžaka, a zatim se 1994. sasvim odvojio od SDA i osnovao svoju stranku.

Po povratku iz Turske, s oreolom mučenika i izgnanika, Ugljanin sa svojom strankom na lokalu niže pobede, 1996. i 2000. godine. Ljajić kao jedan od 18 članica DOS-a od 2000. godine pa sve do sada menja ministarska mesta, u saveznoj pa u republičkim vladama. Njegova stranka vlast u Novom Pazaru osvaja 2008. godine.

Političko nadmetanje dvojice lidera deli Bošnjake, pa su skoro svaki izbori u Novom Pazaru već dve decenije bili bezbednosno rizična aktivnost.

Od izbora 2004. godine profesor Ćamil Juković je u invalidskim kolicima. Bio je blizu mesta susreta pristalica Ugljanina i Ljajića, kad je progovorilo i vatreno oružje. Ćamila je pogodio zalutali metak.

Ruždija Durević bio je kandidat za odbornika Ugljaninove stranke na izborima 2006. godine. Ubijen je na biračkom mestu. Za ubistvo je okrivljen Ljajićev pristalica.

Bačenih bombi i ranjenih u „političkom” nadgornjavanju pristalica dvojice bošnjačkih lidera u protekle dve i po decenije je znatno više.

I kada su 2008. godine postali ministri u vladi Mirka Cvetkovića, obojica su govorila da se u Beogradu ne druže. Da bi dvojica bošnjačkih lidera počeli ne da se druže nego da makar sarađuju, 2009. godine u Novom Pazaru mirili su ih turski šef diplomatije Ahmet Davutoglu i ministar inostranih poslova Srbije Vuk Jeremić. I tada se nametalo pitanje da li moraju da dođu Turci da u Srbiji mire zavađene Bošnjake.

– Obaveza je moja i gospodina Ugljanina da ovde obezbedimo političku stabilnost i normalan politički život i da se za glasove birača borimo u normalnoj političkoj utakmici – rekao je tada Ljajić.

– Poručujemo građanima da smo spremni da zajedno stvaramo političku klimu za saradnju i u našoj zemlji – rekao je pre sedam godina Ugljanin.

Isto to kažu i sada, samo što negiraju da su turski zvaničnici u njihovo „mir, mir, mir niko nije kriv” umešali prste. I pre sedam godina javno rukovanje Ugljanina i Ljajića nazivano je istorijskim.

Zajedno su ušli i u vladu Ivice Dačića 2012, nakon što su zbog izborne matematike okrenuli leđa Borisu Tadiću i zaboravili da su se, držeći se za ruke, sva trojica obraćali biračima u Novom Pazaru.

Počeli su SDP I SDA ljubav iz početka 2012. godine, kada su formirali vlast u Novom Pazaru. Rastali su se posle pola godine, uz mnogo teških reči.

Doduše, kada nečiju, pa i političku ljubav često prekidaju svađe, u pitanju je obično neko treći. Muamer Zukorlić zadavao je glavobolje obojici još dok je nosio ahmediju.

Pokušaj Ugljanina da muftiju i Islamsku zajednicu stavi pod svoju kontrolu odmah po povratku iz Turske 1996. godine nije uspeo. Svedoci kazuju da je Ugljanin hteo da Islamska zajednica bude sestra između 17 braće, koliko je navodno Bošnjačko nacionalno veće okupilo partija i udruženja. Braća bi trebalo da čuvaju sestru mezimicu, ali ona ne bi smela da ima previše slobode. Navodno je Ugljanin zapretio Zukorliću da ne sme ni čistačicu u Mešihatu da zaposli, a da ne pita BNV. „Islamska zajednica nije sestra nego majka svih institucija muslimana. Ona je prva nastala i majka se mora poštovati. Da raščistimo: mi smo Islamska zajednica, a nismo sestrica u sedamnaestoro braće”, navodno je Ugljaninu odbrusio Zukorlić i jasno mu stavio na znanje da imami u džamijama neće govoriti da ko ne glasa za SDA nije musliman.

Posle podela u Islamskoj zajednici 2007. godine, Rasim Ljajić drži Zukorlićevu stranu. Muftija je više puta isticao da bez tog saveza Ljajićeva stranka teško da bi dobila lokalne izbore u Novom Pazaru 2008. godine i s vlasti smakla Ugljanina.

A Zukorlić sada ne nosi ahmediju i ima političku stranku. I izgleda da ima podršku lično premijera Aleksandra Vučića. I veruje da će njegova stranka da bude sve jača.

Ljajić se ljuti na sve koji potpisivanje deklaracije s Ugljaninom povezuju sa Zukorlićem, jer „mi okupljamo 85 odsto biračkog tela, a Zukorlić je minoran, politički mrtav”. „Nikakva Turska, nikakav Erodgan, nikakvi Britanci nisu učestvovali u ovom dogovoru. Niti je iko znao za ovaj dogovor. I nema razloga za bilo kakvom mistifikacijom. To je naša želja da se suprotstavimo ekstremizmu i zlu koje donosi Zukorlić, zlu koju je ta opcija donela i stvara i dalje u Sandžaku”, rekao je Ljajić .

Ugljanin veruje da će ovaj istorijski savez da traje „do kijametskog dana”, dakle – večno. A što se Zukorlića tiče, on je samo bivši muftija, kaže lider SDA.

I obojica kažu da je potpis na deklaraciji istorijski. Nisu objasnili da li to znači da Ugljanin neće više da se zalaže za autonomiju, da zove NATO trupe u Sandžak, kako bi zaštitile Bošnjake, da vojsku i policiju smatra ugrožavajućom silom po svoje sunarodnike, a da Ljajić sve to naziva običnim glupostima.

Šteta što takva istorija nije počela ranije, dok Ćamil Juković nije bio u kolicima i dok je Ruždija Durević bio živ.

Istorija jeste učiteljica života, ali se često i ponavlja. A ona izreka s početka teksta, u srpskoj varijanti mogla bi da glasi: „Dva loša ubiše Miloša”. Uloge ko je loš, a ko Miloš, učesnici u ovom slučaju sami biraju.