I falsifikator mora da bude talentovan

Stanislav Živković, istoričar umetnosti, pa istaknuti kustos i potom 20 godina upravnik galerije u Srpskoj akademije nauka i umetnosti, od sutra će imati 93 godine. Penzionisani slikarski ekspert, veliki borac protiv falsifikatora u svim umetnostima i sad se bavi procenama vrednosti umetničkih dela i poslovima koji ga vezuju za umetnost.

Rođen je 26. decembra 1923. godine u Beogradu. Na studije istorije umetnosti došao je 1950. kao diplomac mašinstva i tehničar u građevinskom preduzeću. Uprkos stavu roditelja, pa čak i niza prijatelja, jer niko nije mogao da ga razume zašto napušta tehniku uoči poslednjih ispita, upisao se na istoriju umetnosti!

Kako to objašnjavate?

Te 1950. prvi put sam izašao iz Jugoslavije. Bio sam mačevalac Crvene zvezde i reprezentacije. Došli smo u Pariz na takmičenje. Voleo sam umetnost i otišao u muzej u Luvru. I tada sam sebi rekao: „Od sad ću se posvetiti samo umetnosti i ničem drugom”. Kad sam se vratio iz Pariza napustio sam preduzeće i mašinstvo. Diplomirao sam istoriju umetnosti pre roka. Prvi posao sam imao u Kulturnom centru Beograda, a kad sam doktorirao bio sam profesor na akademiji, a zatim upravnik galerije u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti...

Šta vas je još privlačilo na akademiji?

Akademija je uvek bila i rasadnik lepih devojaka. Imao sam tu svoje simpatije i dobre drugarice, ali posle akademije oženio sam se jednom mladom, lepom mačevalkom koja je bila juniorka Crvene zvezde. Posle udaje završila je istoriju i ceo svoj radni vek provela u kući „Politike” radeći u dokumentaciji. Zvala se Miroslava Živković. Plod naše ljubavi je naša ćerka Katarina koja se, isto kao i mi, predala umetnosti – profesor je klavira. Ona je moj ponos kao i njena ćerka Julijana, koja se takođe posvetila muzici. Posle završetka akademije u Beogradu bila je na studijama u Berlinu, a sad je na poslediplomskim specijalnim studijama u Los Anđelesu.

Čime se još ponosite?

Najčešće znanjem. Govorim četiri strana jezika: engleski, francuski, nemački i italijanski. Zahvaljujući tom znanju lako sam dolazio do informacija iz celog sveta kao što mi je i sport mnogo značio, a i sad mi znači. Zahvaljujući njemu sam vitalan i u ovim godinama. I ne samo to. Obišao sam i svet.

Da li ste se nekad uplašili?

Jesam, u 11. godini, u Belju, kod Osijeka, gde mi je otac radio baš kad je ubijen kralj Aleksandar Karađorđević u Marselju, 1934. Te noći su žandarmi kundacima razdvajali Mađare od Srba, koji su tako hteli da se osvete što su se ubice ustaše obučavale u Mađarskoj. Pa se dešavalo da na jednoj strani ostanu dete i otac, a na drugoj majka. Tada sam shvatio da život nije samo pesma kao što sam do tada mislio.

Koga ste u mladosti znali od umetnika?

Pre svih Paju Jovanovića, jer reprodukcije njegovih slika mogle su da se vide na stolnjacima, prekrivačima kreveta, iznad šporeta... On je tada bio naša ikona kao sad Novak Đoković. U to vreme sam zatekao još mnogo umetnika: Betu Vukanović, Boru Stefanovića, Veljka Stanojevića, Uroša Predića, Nadeždu Petrović, kasnije Milića od Mačve... Sad je naša slikarska zvezda Milan Tucković koji ima četrdesetak godina. On će, verujem, biti i velika svetska slikarska zvezda.

Čime su se njihove slike odlikovale?

Imale su, kako je govorio Ljuba Popović, „energiju slike”. To je ovako objasnio: „Moje slike se sastoje od milion treptaja boja. Ti treptaji su kao muzika koju emituje klavir ili violina. I ako posmatrač slike ima taj senzibilitet, ako oseća te tonove, on će tako doživeti i sliku i njenu energiju. Ako u sliku nije uneta energija – ona je samo dekoracija.”

Šta se to događa sa slikama u Narodnom muzeju?

Evropski stručnjaci za umetnička dela zatvaranje Narodnog muzeja u Beogradu objašnjavaju krađama i falsifikatima, odnosno zamenom originalnih dela falsifikatima. Jer Narodni muzej je zatvoren više od 13 godina, a to niko i ni na koji način ne može da opravda sem nekim nečasnim radnjama. Uostalom, nije više ni tajna da su u Narodnom muzeju neke slike zamenjene kopijama.

Kako se to izražava u novcu?

Ako original košta nekoliko miliona evra, savršen falsifikat bi koštao oko 200.000 ili 300.000.

A kako je do toga došlo?

To nije pitanje za mene. To je učinio neko ko ima posebne „vrline” i interese kad je u pitanju ideja i, podrazumeva se, falsifikovanje. Zato što i falsifikator mora da bude talentovan.

Koji lek imate za nevolje?

Iz ličnog iskustva znam da je to rad. Jer u njemu uvek vidim spas.

Koje vrline poštujete?

Sve hrišćanske: nadu, ljubav i veru kao i onu večitu – da će nam biti bolje. Volim i ono bez čega, mislim, niko ne može: radoznalost i ljubopitljivost. To su stavovi koji se moraju negovati. Ako ne tražite odgovore na sve životne situacije, pa i na ovu koja se dogodila u Narodnom muzeju, nikad ih nećete naći. Čini mi se da je to sudbina i velikog broja slika u Narodnom muzeju.

Šta vam je najvažnije u životu?

Za mene uvek sloboda odlučivanja i kretanja. To, uglavnom, svi znamo zato što je samo slobodan čovek – srećan čovek.