Od dve korpe za breskve do milijardera

Pre četiri dana navršilo se 125. godina otkako je 18 studenata na koledžu u Springfildu (Masačusets, SAD), koje je okupio Kanađanin Džejms Nejsmit (1861-1939), odigralo prvu košarkašku „utakmicu”. Bilo je to više testiranje nove igre nego meč, jer za pola časa borbe postignut je samo jedan pogodak (strelac tog istorijskog koša bio je Vilijam Čejs) koji je završio u jednoj od dve korpe za breskve, zakačene na suprotnim stranama balkona gimnastičke sale koledža. Od svega viđenog tog dana, 21. decembra 1891, danas je neizmenjena ostala samo visina koša (3,05 m) pošto je, sticajem okolnosti, taj balkon bio toliko visok...

Nešto slično dogodilo se 1940. godine u Borovu na nezvaničnom prvenstvu Jugoslavije (Svesokolskom sletu) kada je ženska ekipa Matice iz Beograda osvojila pehar, posle pobede od 2:0. Jedini strelac bila je Ružica Radovanović.

Košarka se brzo proširila Amerikom, zahvaljujući „mreži” Hrišćanske zajednice mladih, a u našu zemlju stigla je početkom jeseni 1923. kada je izaslanik američkog Crvenog krsta Vilijam Vajlend (SAD) održao prvi kurs u Beogradu („Politika” je u aprilu iste godine objavila da je „u naš grad stigao basket-bal”, ali do danas je nepoznato ko je i kome tada pokazivao košarku). Kao olimpijski sport debitovala je u Berlinu 1936, kada je po ideji prvog predsednika Svetske košarkaške federacije (Fiba) Vilijama Džonsa prva olimpijska zlatna medalja uručena Nejsmitu koji je na taj događaj došao sa suprugom. Četiri decenije kasnije Fiba je ustanovila „Nejsmitov trofej”, namenjen svetskom šampionu, koji su do danas najviše puta osvajali naši i američki košarkaši: po pet puta. Mi smo bili prvaci 1970, 1978, 1990, 1998. i 2002, a oni 1954, 1986, 1994, 2010. i 2014.

Posle raspada Jugoslavije opravdano može da se kaže da su dve najveće sile na svetu SAD i Srbija, finalisti poslednja dva velika takmičenja, Svetskog prvenstva u Španiji 2014. i Olimpijskih igara u Riju 2016. Onda nije teško zaključiti da je Nejsmit smislio igru po meri Srba, što je još mnogo pre naših prvih uspeha uočio i Vilijam Džons kada je za vreme Olimpijskih igara u Rimu 1960. rekao da naši igrači osećaju košarku, da su genetski predodređeni za nju i da je pitanje trenutka kada će početi da vladaju.

Ali, vratimo se Nejsmitu i njegovom eksperimentu iz 1891. godine...

Nejsmit je odrastao uz strica, pošto su mu roditelji preminuli kada je imao osam godina. Na fakultetu Mek Hil u Montrealu postao je diplomirani teolog, a odatle je na predlog generalnog sekretara Hrišćanske zajednice mladih grada Montreala Di-Ej Badža upisao Međunarodnu trening školu u Masačusetsu (kasnije nazvana Springfildski koledž). Tu je stigao s 29 leta, 1890. a već naredne godine, na poziv dr Lutera Galika, šefa odseka za fizičko vaspitanje, priključio se nastavnom kadru. Galik je na kursu psihologije motivisao studente da izmisle neku novu igru, koja bi bila jednostavna, imala stalni cilj i igrala se loptom. Želeo je da se studenti u sali zanimaju nečim za vreme zimskih meseci.

Nejsmit je pošao od toga da su sve igre već izmišljene i da je samo neophodno da kombinuje elemente neke od njih. Negde u to vreme, Galik mu je poverio razred koji je bio potpuno nezainteresovan za trening i bilo kakvo fizičko vežbanje. Izgledalo je da je to nemoguća misija, tim pre što su trojica nastavnika dobijala isti zadatak ali su ubrzo dizala ruke od haotične grupe 18 mladića. Nejsmit je kasnije u svojim beleškama napisao i to da je takvom izazovu prišao bez straha, jer nije mogao ništa da izgubi pokušavajući nešto što nikome nije uspelo širom Amerike (trend je bio da se traga za novim sportovima).

Prva pomisao bila mu je da kombinuje dva sporta kojima se bavio, fudbal i ragbi. Dugo se verovalo da su oni bili jedini temelj razvoja košarke, međutim, pre deset godina, Nejsmitova unuka Helen Karpenter je iznela nove dokaze. Tragajući u podrumu porodične kuće za jednom starom fotografijom, naišla je na izgubljene dedine stvari, među kojima i njegov dnevnik, rukom pisana prva pravila košarke i niz dragocenih dokumenata iz dana kada se rađala nova igra. Tu je, pored ostalog, saznala i to da se u svom traganju za novim sportom značajno oslanjao na kanadsku dečiju igru koju je igrao u detinjstvu „patka na kamenu” (grupa dečaka gađa „patku” – odnosno kamen na većem kamenu ili panju – pored koje je „čuvar”...).

Kada se 21. decembra 1891. približavao sali u koledžu, prvi Nejsmitov cilj bio je da kolovođa „osamnaest nestašnih” Frenk Mahan - koji je autoritet u grupi gradio svojom figurom, ali i jezikom – oduševljeno prihvati novu igru. Rešio je da ukoliko studentima bude dosadno odmah digne ruke od svega. Stalni osmesi na njihovim licima i nesputana igra bili su dobar znak. Za dobru atmosferu u sali čuli su i učenici obližnjih škola, pa se ubrzo pojavila i prva publika na balkonu.

Nejsmit je odmah napisao i prva pravila, vodeći se time da igra ne bude gruba (pošto je u zatvorenom prostoru). Među 13 izvornih pravila nalazilo se i to da se igra dva puta po 15 minuta s poluvremenom od pet minuta, da igrač ne sme da trči s loptom, da igrač ne sme da se gura bilo kojim delom tela (isključen bi bio onaj kod koga postoji takva očigledna namera)... Postojao je i „zlatan koš” (ako je rezultat na kraju nerešen, kapiteni mogu da se dogovore da je pobednik onaj ko prvi postigne koš). Jedan od najvećih problema u prvim danima bilo je to što je svaki pogodak značio da neko mora štapom da izbije loptu iz korpe, sve dok Nejsmit nije rekao: a zašto ne bismo probušili dno...

Danas je košarka jedan od najvećih biznisa na planeti. Fiba ima 215 zemalja članica, u kojima je na određeni način prisutna i NBA. Najbolji igrač svih vremena Majkl Džordan je ostvario prihod veći od milijardu dolara, Lebron Džejms danas igra za godišnju platu od 30 miliona dolara, a prosečna vrednost jednog NBA kluba je oko tri milijarde dolara...