Mogućnost susreta Vučića i Plenkovića

Prvi signali o spremnosti da se razgovara na premijerskom nivou između Beograda i Zagreba emitovani su minule sedmice sa obe strane, samo je, izgleda, pitanje ko je taj ko treba da povuče i prvi konkretan potez.

U Zagrebu se procenjuje da se verbalni rat Hrvatske i Srbije bliži kraju i da bi do susreta dvojice premijera, Andreja Plenkovića i Aleksandra Vučića, moglo doći do leta, ili najkasnije na jesen naredne godine. Iz najužih krugova hrvatskog predsednika vlade „Globusu” je potvrđeno da Zagreb za taj susret čeka Vučićevu inicijativu, jer smatra da je logično da ona stigne od njega, budući da on traži način kako da Srbija što brže nastavi svoj evropski put.

S druge strane, Vučić je, posle prihvatanja izvinjenja hrvatskog premijera u vezi s tablom u Jasenovcu, rekao da je spreman za razgovor s Plenkovićem o svemu što bi doprinelo rešavanju spornih pitanja, bez ikakvih uslova, a da je spreman na razgovor ponovio je i posle vesti da je Hrvatska odblokirala poglavlje 26.

Gotovo da je izlišno podsećati koliko su sredinom ovog meseca, posle hrvatske rampe na otvaranje poglavlja 26, o obrazovanju, u pregovorima Srbije sa EU i „afere čokoladica”, odnosi dve zemlje bili iznova uzdrmani. Sada, kad je ta rampa konačno uklonjena, postoji razlog više za pitanje kad je realno moguć zvaničan bilateralni susret premijera i ko bi trebalo da ga inicira.

Pre spora oko dalje srpske integracije, Vučić je, upravo u intervjuu za „Globus”, pre tačno mesec dana, objašnjavao da odnosi dve zemlje „nisu sjajni, ali su prvi put postavljeni na racionalne osnove – bar se ne lažemo” i naveo da je hrvatski premijer uvek dobrodošao u Beograd.

Krajem oktobra, on je hrvatskom kolegi čestitao imenovanje za predsednika vlade, uz nadu da će doprineti dobrosusedskim odnosima, a petnaestak dana potom sreli su se na samitu 16 plus jedan u Rigi, posle čega je srpski premijer izjavio da je njihov razgovor bio „učtiv i pristojan”.

Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam, smatra da je logična pretpostavka da bi dvojica premijera mogla da se sretnu do leta ili na jesen, mada je to, kako kaže, dosta daleko. „Da se nije toliko radikalizovala scena u Hrvatskoj i da se nismo toliko primakli izborima na proleće u Srbiji, to je moglo da se desi i u najskorije vreme. Ovako će se ipak sačekati da prođu izbori u Srbiji”, misli Popov.

On dodaje da ćemo tada, zapravo, videti u kojem će pravcu teći stvari u Hrvatskoj, ali i kod nas, i da li će Plenković uspeti da pomalo pacifikuje i svoje članstvo i biračko telo, te da bude sasvim normalno da se njih dvojica sretnu.

Istovremeno, on kaže da je junski susret predsednice Kolinde Grabar Kitarović i premijera Vučića na mostu na Dunavu – koji je i u srpskoj i u hrvatskoj političkoj javnosti ocenjen kao istorijski – bio simboličan, „predah u odnosima Srbije i Hrvatske”.

S tim u vezi, podseća i da je početkom ovog meseca Igmanska inicijativa imala sesiju na temu dve decenije diplomatskih odnosa Srbije i Hrvatske i da je tada postojala želja da se na njoj sretnu makar ministri spoljnih poslova dve zemlje. „Međutim, očigledno je i to bio preveliki zalogaj za njih ili nije postojala politička volja”, kaže i objašnjava da im je ministar Dačić prethodno rekao da će doći ako na sesiju dođe njegov hrvatski kolega, što se nije dogodilo.

Povodom očekivanja Zagreba da Vučić bude inicijator susreta, Popov ukazuje da bi takvu inicijativu premijer Srbije mogao da uknjiži, prvo, kao poen, da kaže da mi jesmo za regionalnu saradnju i da sve ono što je bilo – i blokiranje poglavlja i blokiranje kamiona, i čokoladice – ostavljamo iza nas, a da s druge strane pruži alibi Plenkoviću da kaže: Evo, vidite da su oni prvi povukli potez.

Za razliku od njega, Dragomir Anđelković, politički analitičar, misli da je Zagreb sada na potezu i da Beograd nema problem sa Zagrebom. „Ako Brisel ne može da ukroti Zagreb, onda je to nama jasna poruka da je priča o evrointegracijama izlišna”, kaže Anđelković.

Na naše podsećanje da je premijer pre nekoliko dana izjavio da je spreman na razgovor s Plenkovićem o svemu što bi doprinelo rešavanju spornih pitanja, on naglašava da je onda reč o bilateralnim razgovorima, koje ne možemo da vezujemo za evropske integracije.

Prema njegovim rečima, produktivan susret dvojice zvaničnika moguć je tek onda kada Hrvatska zauzme drugačiju poziciju prema Srbiji. „Hrvatska se sada postavlja kao jača strana, koja sebi daje za pravo da pritiska i ucenjuje Srbiju, jer je članica EU. Kad shvati da je ona periferna članica EU od koje ne zavisi evropska perspektiva Srbije, onda možemo da imamo produktivne susrete”, ističe Anđelković.

Uz naglasak da produktivni susreti nisu mogući dok god Hrvatska preko evrointegracija bude ucenjivala Srbiju, naš sagovornik navodi da će se Beograd u tom slučaju okretati dijalogu s Briselom i s Berlinom i tražiće od njih da ukrote svoju nepokornu članicu, jer Hrvatska nije adresa s kojom mi hoćemo da razgovaramo s pozicije nečije sile.

„Ako Vašington ili Brisel žele dalje evrointegracije Srbije, onda će oni naći načina da Hrvatsku stave gde joj je mesto. Ako ne žele, onda mi možemo da dobijemo poruku preko Hrvatske da je tako. A u tom slučaju će i Srbija razmatrati geopolitičku preorijentaciju”, mišljenje je Anđelkovića.