Istog događaja svi se sećamo drugačije

Naučnik među piscima ili pisac među naučnicima? Siri Hustvet promišlja roman kao interdisciplinarno polje u koje može da stane sve – od književne fikcije, preko slikarstva i psihijatrije, do neuronauka. Tako nastaju romani „ Sve što sam voleo“ (izdavač Laguna), „Leto bez muškaraca“, „Svet u plamenu“, koji joj donose renome u Americi i u svetu. Rođena u Nortfildu (država Minesota) u Americi, Siri Hustvet (1955) studije književnosti završila je na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Skandinavske lepote, visoka i vitka, ljubazno nam je otvorila vrata svoje elegantne bruklinske kuće, koju, pored ostalog, krase platna modernih umetnika – još jedna oblast njenih interesovanja.

Mnogi kritičari vole da je posmatraju kroz prizmu naslova koje je objavila u međuprostoru neuronauka i esejistike. U naslovu „Žena koja drhti ili istorija mojih nerava“, Siri Hustvet kreće od sopstvenog iskustva – od priče o nekontrolisanim trzajima sopstvenog tela i nepodnošljivim napadima migrene – da bi promenila poziciju naratora i od pacijenta postala lekar, kako bi analizirala složene odnose psihe i tela.

U velikoj meri zastupam stav da smo telesna bića i da su um i karakter deo našeg tela, kaže.  Razdvajanje uma od ostatka tela može da bude pogrešno, jer um je povezan sa celokupnim nervnim sistemom i svim onim što se u nama dešava. Ideja njihovog razdvajanja, koja potiče još iz doba starih Grka, veoma je opasna. Ta ideja ima i feministički aspekt – telo se dugo vezivalo za žene, a um za muškarce. Stav da smo telesna bića predstavlja način da prevaziđemo predrasude ne samo o ženama i muškarcima, već i o ideji da je intelekt nekakvo „lebdeće“ svojstvo nezavisno od tela.

Interesuju vas mehanizmi percepcije, varke sećanja, putovanja kroz skrivene hodnike ljubavi... Roman „Sve što sam voleo“ završava se pitanjem: „Šta je to što sam volela? “ Da li se shvatanje onoga što smo voleli s vremenom menja? Kako sadašnjost može da izmeni naše viđenje prošlosti?

Nema originalnog sećanja. Ono čega se sećamo jeste trenutak kad smo poslednji put prizvali određeno sećanje. To znači da nesvesno stalno menjamo svoju prošlost. Frojd je imao ideju sličnu onoj koju izučava savremena neuronauka, a to je „rekonsolidacija“. Dakle, svaki put kad prizovete sećanje, vi ga iznova stvarate i menjate. Nismo pouzdani kad je o sećanju reč. To svaka porodica zna, jer ako sedite za stolom i razgovarate o istom događaju, ubrzo ćete shvatiti da ga se svaka osoba za tim stolom seća drugačije.

„Sve što sam voleo“ je i priča o dva ozbiljna psihološka problema. Prvi je smrt jedanaestogodišnjeg dečaka. Kako ste odlučili da pišete o jednom tako strašnom gubitku?

Otkud knjige dolaze? Teško je reći. Dete mi, srećom, nije umrlo ali svaki roditelj – a ja sam majka – strahuje šta bi se dogodilo kad bi izgubio dete. To je jeziv gubitak. U knjizi sam posetila i istražila to užasno mesto.

U knjizi postoji još jedan gubitak. Reč je o drugom dečaku, koji je živ, ali je izgubljen za svoje roditelje i za druge ljude. On izrasta u mladića koji ne oseća ni ljubav, ni empatiju.

On je nekonzistentna, rastrzana osoba. Pročitala sam dosta knjiga iz oblasti psihijatrije, pre nego što sam napisala taj roman. Razlog što neki ljudi postanu psihopate nije poznat, ali sam se trudila da osmislim uverljivu priču i uverljiv psihijatrijski slučaj. Jedno od možda najgorih stanja jeste biti nepovezan sa drugim ljudima i ne osećati empatiju. A kad nema empatije, ne osećate ni krivicu.

Bestseler „Leto bez muškaraca“ napisali ste u drugačijem, povremeno komičnom tonu. Na početku romana, sredovečna pesnikinja otkriva da će je muž ostaviti zbog mnogo mlađe žene. Njegovu želju za ljubavnom aferom šaljivo nazivate „pauza“.

Ton jeste šaljiv. Mislim da preljuba nije neoprostiv zločin.

Šta znači vernost u braku i u ljubavi?

Mislim da u izvesnoj meri ljudi to sami određuju. Danas ta pravila još nisu utvrđena, ali ljudi se međusobno dogovaraju. Neki žive u relativno otvorenim vezama, drugi u zatvorenim. Pitanje je samo koliko možete da tolerišete. Posesivnost je često deo ljubavi. Postoje ljudi koji uspevaju da prevaziđu ljubomoru u seksualnom smislu, ali za mnoge od nas to je veoma teško.

Da li je ljubav egoistična?

U psihoanalizi se govori o narcisoidnoj ravnoteži. To znači da vam je potrebno da osećate pažnju drugog, da imate unutrašnje osećanje vrednosti kako biste funkcionisali u svetu, što podrazumeva izvestan egoizam. Istovremeno mislim da prava ljubav podrazumeva i empatiju: saosećanje sa drugim.

A kad volimo, da li znamo šta volimo?

To je veoma staro pitanje o kom se vodi živa diskusija u savremenoj filozofiji. To ne znači da možemo da otkrijemo tajne misli druge osobe. Uvek će postojati nešto što ne možemo posedovati i što će nam izmicati. Zapravo, jedna od velikih grešaka u ljubavi je pretpostaviti da znamo sve o partneru – jer nikad nećemo znati sve. Ja sam u braku već trideset i pet godina i ima trenutaka kad me suprug iznenadi pričom koju nikad nisam čula ili ja iznenadim njega. To je naprosto podsetnik skrivenih dubina drugih ljudi.

Vaš muž je Pol Oster, pisac. Kako izgleda živeti s piscem?

Izrazita prednost života s piscem je to što on zna šta znači biti pisac, šta znači imati dobre i loše dane, stvaralačke krize. Pol to razume. Druga prednost je to što smo mi jedno drugom redaktori. Ja pročitam sve što on napiše i prokomentarišem, a i on to radi za mene. U većini slučajeva, nema mnogo toga da se kaže, ali bilo je trenutaka kad smo oboje izneli neku ozbiljnu kritiku koju je druga osoba prihvatila. To je neprocenjivo.

Pišete i eseje o modernom slikarstvu. Kažete da je umetnost koju stvaraju muškarci mnogo skuplja od dela koje stvaraju žene.

Da. Najskuplje plaćeno umetničko delo posle Drugog svetskog rata je Rotkovo – osamdeset miliona dolara. Poslednji put kad sam proveravala, najskuplje plaćeno umetničko delo jedne žene bio je „Pauk“ Luize Buržua – jedanaest miliona dolara. To su drastično različiti iznosi. Ja bih radije imala Luizino delo, ali to je samo moje mišljenje. Znate, postoji ceo sistem koji se reprodukuje, a obezvređivanje ženskih umetničkih dela sigurno je deo takvog sistema. U knjizi „Leto bez muškaraca“, jedan od junaka kaže: „Ja ne čitam fikciju, ali moja žena čita“. Kao da je fikcija, naročito ako ju je napisala žena, nešto drugorazredno.

Mislite li da postoji razlika u recepciji dela književnika i književnica?

Mislim da postoji velika razlika. Ono što je Simon de Bovoar napisala u romanu „Drugi pol“ 1949. i dalje važi. Ideja da je muški pol univerzalan, a ženski nije, teško se može iskoreniti iz kulture.

Simon de Bovoar kaže i da se ne rađamo kao žene, već da postajemo žene.

Mnoge ideje u istoriji filozofije ignorišu značaj tela. Moj stav podrazumeva telesno. Mislim da su aspekti telesne ženske realnosti važni i da ne treba da se potiskuju. S druge strane, te telesne stvarnosti ne stvaraju putanju koju moramo pratiti. Slažem se sa Simon de Bovoar da na razne načine postajemo žene, a da se ne rađamo kao takve.