Poraz političke korektnosti

Put Donalda Trampa do pobede na predsedničkim izborima popločan je višedecenijskim aktivnostima liberalnih političara i aktivista; istih onih koji su se tokom izborne kampanje najviše borili protiv njega. Njihova politika oličenje je licemernih duplih standarda i selektivnosti naspram koje je i rezonovanje jednog rijaliti šou biznismena kakav je Tramp izgledalo kao ozbiljno promišljena politička analiza.

Značajan udeo u Trampovoj pobedi čini i njegov obračun s političkom korektnošću. Bez preterane samocenzure, Tramp se u kampanji koristio svakakvim opscenostima koje bi mu padale na pamet. Nasuprot njemu, Hilari Klinton je uvek govorila ono što se očekuje od „ozbiljnog političara”. Na taj način, Tramp je mnogim običnim glasačima zasićenim represivnošću politički korektnog govora delovao kao neko ko deli njihovu sklonost ka davanju oduška svojim potisnutim, politički nepodobnim mislima. Ma koliko delovao kao neko ko je „nevaspitan”, Trampov nastup je bio mnogo iskreniji od nastupa Hilari koja je svoje izjave prilagođavala onome „što se od nje očekuje da kaže”, pa je tako ta dugogodišnja odlučna protivnica gej brakova naprasno počela da negira da je ikad bila protiv gej brakova. Isti je slučaj s njenim stavovima u vezi sa Volstritom, TTIP i NAFTA sporazumima itd.

Politička korektnost i ljudska prava davno su zamenile hrišćanstvo na mestu ideološkog opravdanja imperijalističkog pokoravanja. Politička korektnost svako drugo mišljenje koje ispada iz okvira „primerenosti” tretira kao nemoralno. Insistiranje na političkoj korektnosti postala je i glavna briga mnogih levičarski nastrojenih kolektiva i pojedinaca, što ih samo čini sve sličnijim građanskim, liberalnim grupacijama, s kojima zajednički često nastupaju na način koji ograničava slobodu govora i mišljenja.

Naravno, nema ničeg inherentno lošeg u finom i korektnom ponašanju, ali ovde se ne radi o bezinteresnoj aktivnosti, već o načinu sticanja tzv. socijalnog (a često i drugog) kapitala. Imperativ političke korektnosti zahteva stvaranje privida finog, normalnog sveta koji herojski pomaže i saoseća. Taj privid najbolje oslikava grandiozna laž Hilari Klinton kako je nju, spasiteljku ugnjetenih, po sletanju na aerodrom u Tuzli dočekala kiša srpskih snajperskih metaka, što se, kako su kamere zabeležile, nikada nije dogodilo.

Najefikasnija cenzura i ograničavanje slobodnog mišljenja danas se sastoji u proglašavanju nekih tema nepristojnim za promišljanje, analizu i raspravu. Malograđanska šokiranost i histerično zgražavanje su način na koji se potiskuje bilo kakva debata pomoću kojeg „snežne pahuljice” (sve uvreženiji termin za preosetljive politički korektne osobe) žele da disciplinuju svakog ko misli pogrešno.

I u Srbiji je levičarski aktivizam u priličnoj meri redukovan na sentimentalističko moralisanje „lepih duša”, i kao što je najčešće slučaj sa moralisanjem, izaziva prezir i podsmeh, koji dovode do dalje izolacije levičarskog angažmana. Levičarske grupacije postaju sve više nalik na sekte istomišljenika u kojima nema puno mesta za slobodnu misao, već se analiza najčešće zasniva na vulgarnom marksizmu, loše odglumljenoj bolećivosti i tabloidnoj „faktografiji”. Takođe je impozantna mera do koje levičari i liberali kao neupitnu istinu prihvataju imperijalističku interpretaciju istorije. Istorija se ponovila i u Alepu, pa smo videli kako je za neke taj grad napokon oslobođen od terorista a za druge, pak, kako je u njemu počinjen genocid.

Predsednik Pokreta za slobodu