Braća po maćehi

Svetlost balkanskih gradova pojačava sjaj bilateralnih nesporazuma. Beograd je tu, u danima početka svetlosti, pretekao Zagreb. Zagreb je, opet, nakratko ugasio pa upalio srpske EU perspektive. U Hrvatskoj je nastupilo vreme darivanja, ali je Srbija za hrvatske „darove“ uskraćena. Uostalom, izgleda da se bilateralna diplomatija ne bavi Danajcima, pa makar i „darove donosili“. Iz službenih „vrhova“ hrvatskog političkog „glasnogovora“ zabranjeno je da zapadni deda Deda Mraz sa svim namerama, otputuje i na istok. Jer, kako će Srbija, poznata po prostodušnosti i gostoljubivosti, i na istok, i na zapad, kad ne ume da osigura prava manjine? Standardi zaštite manjina koje je EU osmislila rezultat su straha da etnička politika može biti opasnost za mir i stabilnost. One iste, instrument-manjine, za koje službena Hrvatska tvrdi da su kočnice demokratskog prosperiteta! I one iste koje se odupiru demokratiji koja ih pozdravlja sa „spremni“ ili „ubi, ubi“.

Umesto smernosti i sveopštih priprema za još jedan kraj neizvesne godine balkanskog podneblja, medijski prostor je postao prava ratna zona. Doduše, nema detonacija, to su samo male, potmule eksplozije osiromašenog baruta. Hrvatska, ojačana „mekom moći“, nakon ekonomske, pokazuje i političku snagu, poručujući kako Srbi u Hrvatskoj, onih, preostalih, oko 180.000, „uživaju najviše standarde manjinskih prava“. U Hrvatskoj se sprovodi liberalni diskurs zaštite od direktnih oblika diskriminacije, asimilacijom ili integracijom. Ukoliko manjine ipak žele zadržavanje nekog posebnog oblika kulturne pripadnosti, to zavisi samo od njihovih sposobnosti i mogućnosti. Međutim, manjinske organizacije se sukobljavaju jer je evidentno da dodeljena budžetska sredstva služe za političku promociju lidera manjinskih organizacija. Hrvatska osigurava za područja obrazovanja i kulture manjina otprilike pet miliona evra godišnje. Silogistička igra proklamovana kao „uživanje prava“ namerno izostavlja statističku činjenicu o odlasku više od 400.000 Srba. Nekadašnji narod pretvoren je u „uživaoce“ političkih opijata. Opijuma – za retoriku etničkog poravnanja „povijesnih nepravdi“. Hrvatska kaže da hoće i kulturno blago Srba, naravno bez spomena o njegovim vlasnicima. Jednostavno, nisu u „paketu“. Aktuelni poglavari, kao nekada, u Kazablanki, lideri su i kreatori hrvatskih mitskih inercija, pa poručuju „Sviraj mi to, ponovno, Sem“, ubeđujući nas – s nama, da verujemo u priče iz devedesetih godina prošloga veka. Očekivanje, lidersko, najavljeno kao „suvo zlato“, u stvari, pretvara se u Krležino „blato“. Ili, močvaru? Ili, samo u „zlatnu foliju“ srpskih slatkiša. Za hrvatske potrebe. Ovde ne razmišljamo o opozicionoj, u liberalizmu, izgubljenoj, levoj Hrvatskoj. Ona, ni sebi ne može, ali i ne želi pomoći. I kako onda da Hrvatska sa Srbijom kreira dobru EU ili bilateralnu politiku? I, po čemu bi se, uopšte, razlikovala, mitomanska poruka kontra Srba? Uostalom, i taj smo „film videli“ u dvoboju sa „šakom jada“ (Zoran Milanović).

Male aveti prošlosti u svetlostima prestonice i metropole unose nepotrebni, ali ciljani nemir. Svakodnevno, region živi perspektivu smanjene nade u kojoj su sigurne samo nove redistribucije političkih interesa. Da je proces pristupanja razmerno nejasan, odnosno da se sastoji od ispunjavanja prilično apstraktnih kriterijuma, kao što su vladavina prava, poštovanje ljudskih i manjinskih prava, može se sagledati i kao prikriveno osiguranje manevarskog prostora za zadržavanje hijerarhijskog, a ne partnerskog odnosa EU i zemalja kandidata. Zato se finansiraju uglavnom programi ljudi bliskih političkoj partiji ili programi koji vrlo malo utiču na razvoj nacionalnog identiteta manjinske zajednice. To uzrokuje, s jedne strane, permanentnu asimilaciju, dok s druge, daje stabilan manevarski prostor manjinskim vođama da zadrže getoizirani status kvo. Vremenska identičnost borbe „za birače“ uvek, sa hrvatske strane, instrumentalizuje „srpsko političko pitanje“. Tako, neki „Stipe vulgaris“, recimo, sa Brača, dobije svoju „dozu neprijatelja“. Mnogo „Stjepana“ pripreme priču koja se završava dobrohotnim savetima „za demokratizaciju“ i pomoć „susedima“. Jer to je, kako kažu, „u našem interesu“. Ili, naš je interes i – vaš interes. U stvari, ceo region, zabavljen sjajem globalizacije, stenje pod lepotom nužnih obaveza i neispunjenih očekivanja. I sva se politika ne svodi na kreiranje nego na sprovođenje nametnutih modela. Blohovim rečima rečeno, ne možete živeti ako ne igrate neku ulogu. Sva kamarila nagoveštava prosperitet osiromašenog plebsa, „šutirajući“ loptu u tuđe dvorište. Verbalni prestiž tapšanja po ramenu u retorici „faktora regionalnog liderstva“ okačen je o smernost i odricanje od ovozemaljskih normi života. Politički geto, udaljen od realne i stvarne globalističke sadržine pretvorio nas je u pokusne kuniće dugovanja i opšte privatizacije. Region zakonima privatizuje ekonomsku stvarnost i porodičnu samostalnost. Od već kreiranog ovisnika postajemo realno roblje dnevnih i opštih zabluda, suvišni potrošači. Ko ima bolju svetlost lakše će prikriti tamu tamnih vilajeta! Zato, u vreme sjaja metropola i prestonica, narod bi da jede, ali, samo kolača! I, hoće svetlosti, mnogo svetlosti, koja daje privid života, nekog nedosanjanog. Kad se pogasi bleštavilo, kada nestane kolača, opet se vraćamo prebacivanju lopte. Iz našeg u vaše dvorište. Zbog naših, na vaše – probleme, stalno zatvorenog kruga igre koja se kao domino prenosi Balkanom.

Naučni saradnik Instituta za političke studije, Beograd, naučni saradnik Filozofskog fakulteta u Zagrebu