Salonska tragedija osvete

Kišovu „Elektru” (1968), obrađenu prema Euripidovoj tragediji, rediteljka Iva Milošević postavlja u univerzalnom obličju, ne posežući za njenim značenjskim osavremenjivanjem. Dizajn scene i kostima je zavodljiv, sveden, elegantan (scenograf Gorčin Stojanović, kostimograf Boris Čakširan). Prostor je utvrđen od drveta, kao padina, na čijem je dnu s desne strane izdubljen bazen. Ritam igre je spor, ceremonijalan, a štimung bitno određuje prisustvo hora, četiri bela, okamenjena lica, nalik tužnim Pjeroima (Mina Nikolić, Bojana Đurašković, Joakim Tasić, Dragan Sekulić). Oni dopunjuju i akcentuju napetu atmosferu, kroz nemo, sablasno šunjanje, gradeći utisak o fatalnosti onostranog. Takođe, hor povremeno hipnotički ponavlja zlokobne reči, na primer, bes, krv i druge, pojačavajući na taj način osećanje jezive sudbinske bezizlaznosti. Pored učešća hora, ključnu atmosferu košmara takođe sugestivno gradi svedena muzika kompozitora Vladimira Pejkovića koji je na gitari uživo izvodi.

U nastupu Nade Šargin kao Elektre ima prenaglašenog patosa, višak osećajnosti koja koči izraz opipljivijih ljudskih dimenzija. Takva igra odgovara liku koji ne može da obuzda provalu gneva, ugasi žeđ za krvavom osvetom, zakopa mržnju prema majci i prekine lanac zločina. Ali, Elektra bi bila punija, životnija, da je suptilnije, psihološki tananije izgrađena. Ovako deluje kao da je opsednuta đavolom, poremećenog uma, a kao takva ne budi saosećanje. Marko Janketić kao Orest je umereniji i zato verodostojniji, blaži je od sestre Elektre, bliži oprostu, izlasku iz pakla zločina i osvetoljublja.

Nastup Dušanke Stojanović Glid kao Klitemnestre je najuverljiviji zato što je ljudski puniji, slojevitiji, ona uspeva da nam se opravda za ubistvo Agamemnona, zbog čega je na sebe navukla mržnju njihove dece. Glid uspešno izražava Klitemnestrinu krhkost, povređenost izdajom njenog muža, izazivajući saosećanje zbog Agamemnonove samovolje. Ona zato gradi složen univerzum vrednosti, tako da se ne može jednostrano osuditi njen zločin. U Klitemnestrinom slučaju okolnosti posebno nisu jednostavne, crne ili bele, konačno je sve stvar izbora i suočenja sa posledicama tih izbora. Aleksandar Đurica takođe ljudski opipljivije igra pokornog Zidara kome su dali Elektru za ženu, Pavle Jerinić je Orestov pratilac i prijatelj Pilad, Branko Jerinić starac Strofije, Agamemnonov učitelj, a Darko Tomović stameni kralj Egist.

Kiš je ovaj komad posvetio Artou, imajući u vidu njegovo ritualno pozorište surovosti, što se prepoznaje i u didaskalijama komada, u eksplicitnim opisima nasilja, na primer Egistovog i Orestovog klanja i dranja jagnjeta. U predstavi Ive Milošević nema tako direktnih prikaza fizičkih brutalnosti, scene ubistava su stilizovane, izvode se u bazenu. Surovost je u psihologiji likova, njihovoj nemogućnosti da oproste, da zakopaju prošlost i krenu dalje, konkretno i simbolički.

Za ovu „Elektru” se može reći da je decentno i precizno ostvarena predstava koja se gledaocima obraća na univerzalnom planu, suočavajući nas sa opštim ljudskim slabostima. No, ta univerzalnost nam je njena najveća mana. Takva svevremenost nam je danas previše bezlična, akademska, muzejska. Od postavljanja antičke tragedije u savremenom teatru tražimo posebno opravdanje, specifičniji pristup, na neki način idejno osavremenjivanje, jasnije čitanje u našem vremenu. U odsustvu toga, pozorište uopšte i ova predstava konkretno nam nisu dovoljno uzbudljivi i pristupačni, previše su salonski, zatvoreni u sebe, uprkos nespornim estetskim kvalitetima i univerzalnim značenjima koje nose.