Kafanski presing na Zorana Radmilovića

Pro­ču­lo se kra­jem še­zde­se­tih go­di­na da u ne­kom se­lu na ju­gu ži­vi div ko­ga kra­nom uba­cu­ju u trak­tor. Ši­ri­la se le­gen­da o mom­ku sna­žni­jem od či­ta­ve po­ljo­me­ha­ni­za­ci­je, a od usta do usta se pro­no­si­lo da je vi­sok dva i po me­tra i da, kad se mo­tor po­kva­ri, vu­če trak­tor kao deč­ja ko­li­ca. 

Slav­ni tre­ner ko­šar­ka­ša Rad­nič­kog sa Cr­ve­nog kr­sta Pi­va Iv­ko­vić mo­rao je da na ma­pi pro­na­đe se­lo Do­nje Cr­na­to­vo i ko­nač­no ras­ple­te mi­ste­ri­ju. Sa­če­ka­la ga je mla­di­će­va ba­ba. 

– Si­ne, on je to­li­ko vi­sok da ne mo­že da uđe kroz vra­ta. I uja­ci su mu bi­li ta­kvi, a pre­dak Ta­sa bio je ogro­man i pla­šio Tur­ke. Ali naš ma­li Ta­sa sa­da ni­je tu. Ra­di u po­ljo­pri­vred­nom kom­bi­na­tu u In­đi­ji – re­kla je ba­ka Pi­vi i ve­li­ki tre­ner­ski ma­đi­o­ni­čar se isto­ga ča­sa ko­li­ma upu­tio ka se­ve­ru. 

Ko­nač­no je pro­na­šao mom­ka či­ja je sen­ka pre­kri­va­la nji­vu. Mi­lo­van Ta­sić Ta­sa je ta­da imao 21 go­di­nu i ni­ka­da ni­je vi­deo koš. Pi­va je u Ta­si­noj sen­ci, u de­be­loj hla­do­vi­ni, ana­li­zi­rao bu­du­ćeg cen­tra ko­ji će svo­jom vi­si­nom i ogrom­nim ru­ka­ma pred­sta­vlja­ti stub od­bra­ne Kr­sta­ša u bu­du­ćem po­ho­du na ti­tu­lu šam­pi­o­na ve­li­ke Ju­go­sla­vi­je. 

To na pr­vi po­gled stra­šno li­ce i ogrom­ne ru­ke po­kre­ta­lo je do­bro, ve­li­ko sr­ce. I da­nas, dok se­dim u Ta­si­noj skrom­noj ku­ći na Vo­ždov­cu, shva­tam za­što je jed­na­ko pri­vla­čio i tre­ne­re i film­ske re­di­te­lje.

Svi oni su že­le­li da bu­du deo baj­ke o do­bro­ćud­nom dži­nu ko­ji je sa trak­to­ra stao pod koš, sa­gi­nju­ći se da ne uda­ri gla­vom obruč, a po­tom je, kao epi­zo­di­sta, u ne­ko­li­ko ka­dro­va, op­či­nio i gle­da­o­ce, u dve naj­ve­će cr­ne ko­me­di­je ju­go­slo­ven­skog fil­ma: „Ko to ta­mo pe­va” i „Ma­ra­ton­ci tr­če po­ča­sni krug”. 

Kao osno­vac je bio če­tvr­ti po vi­si­ni u raz­re­du, ali, ka­da je po­šao u Pro­ku­plje, u sred­nju po­ljo­pri­vred­nu ško­lu, iz­ra­stao je do 2,14 go­to­vo pre­ko no­ći. De­ca su pe­ša­či­la po dva, tri ki­lo­me­tra do ško­le, što je za Ta­su bio tek dvo­ko­rak.  

U voj­sci pr­vih šest me­se­ci ni­je imao či­zme, jer JNA u stra­te­škim pro­jek­ci­ja­ma ni­je pred­vi­de­la broj 52. Na­rav­no da ni­je išao bos, već mu je na­rod­na ar­mi­ja kon­stru­i­sa­la dr­ve­ne klom­pe. 

– Ka­da je Pi­va do­šao da me vi­di, stvar­no sam vo­zio trak­tor. Tad ni­su ima­li ka­bi­nu. Da­nas bi za me­ne mo­ra­li da pra­ve spe­ci­jal­ni otvor za gla­vu – sme­je se Ta­sa, osla­nja­ju­ći se na šta­ke. Bio je te­ški cen­tar krh­kih ko­le­na i za­to mu je skok bio slab. Ni­su mo­gli da iz­vu­ku „Po­li­ti­ku” is­pod nje­go­vih no­gu ka­da bi po­ku­šao da po­be­di gra­vi­ta­ci­ju. Ta­ko su mu go­vo­ri­li sa­i­gra­či Vu­či­nić, Đor­đe­vić, Mi­lun Ma­rić… 

Ta­sa do Be­o­gra­da ni­je sti­gao fir­mom „Kr­stić”, već je za­u­zeo ceo ku­pe vo­za. Me­nja­ju­ći auto­bu­se i tro­lej­bu­se, ne­ka­ko je pro­na­šao Cr­ve­ni krst i be­ton­ski te­ren KK Rad­nič­kog. Pr­vi put je vi­deo ko­še­ve. Pi­va je gle­dao u ve­li­ki to­ranj ko­ji od re­ke­ta do re­ke­ta sti­že u jed­nom ko­ra­ku. 

– Pr­vo sam pi­tao za pa­re, ali Rad­nič­ki pa­ra ne­ma. Do­bi­jao sam za bu­rek. Sme­šta­ju me u so­bi­cu is­pod tri­bi­ne, gde je već ži­veo ko­šar­kaš Fra­nja Kre­ja­čić iz Osi­je­ka. Ve­li­ki ka­uč za me­ne je bio kre­ve­tac. Po ceo dan sam pro­vo­dio na dvo­ri­šnim te­re­ni­ma, lop­te su bi­le u na­šoj so­bi i Fra­nja i ne­ki tre­ner­či­ći uči­li su me pra­vi­li­ma. Pod­u­ča­va­le su me i igra­či­ce Rad­nič­kog. Be­o­grad ni­sam upo­znao pr­vih me­se­ci. Umeo sam sa­mo da pro­še­tam do Đer­ma i na­zad – se­ća se Ta­sa. 

Ne­što ka­sni­je, ši­re mu se be­o­grad­ski vi­di­ci i ko­nač­no upo­zna­je Knez Mi­ha­i­lo­vu. Po­tom upo­zna­je i ka­fa­ne i dru­ži se sa Zo­ra­nom Rad­mi­lo­vi­ćem. Zo­ru su če­ka­li u „Po­sled­njoj šan­si”. Jed­no­ga ju­tra Zo­ran mu je re­kao: 

– Ta­so, kad bi ovaj na­rod znao oda­kle iz­la­zi­mo, po­ko­kao bi nas. 

Ta­sa mu je od­go­vo­rio: 

– Ne­moj ta­ko, Zo­ra­ne, pa mi smo ra­di­li u tre­ćoj sme­ni. 

Mno­go go­di­na ka­sni­je, kao član ban­de Bi­li­ja Pi­to­na u „Ma­ra­ton­ci­ma”, imao je mno­go zna­čaj­ni­ju ulo­gu iza ka­me­ra: mo­rao je da pro­na­la­zi Zo­ra­na po bir­cu­zi­ma i do­vo­di ga na sni­ma­nje. Igrao je ka­fan­ski pre­sing na Zo­ra­nu!  

Do Ta­si­nog ula­ska u pr­vi tim Rad­nič­kog pro­šlo je ne­ko­li­ko me­se­ci. Ka­da je se­deo na klu­pi, či­ni­lo se da je sta­jao. No­vi­ne su Ta­su di­za­le u vi­si­ne, sve do 2,18. Rad­nič­ki za nje­ga ni­je imao pa­ti­ke po me­ri, pa je igrao je u bok­ser­skoj obu­ći. Je­dan obu­ćar iz Be­o­grad­ske uli­ce je šio bok­ser­ke, spe­ci­jal­no za Ta­su. 

Pr­vi ko­ra­ci u re­ke­tu ni­su bi­li ples. Bio je to ze­mljo­tres. Ta­ko se stva­rao šam­pi­on­ski tim Rad­nič­kog. 

Ta­sa je smi­slio da is­ko­ri­sti no­vo­ste­če­nu sla­vu i igrao je sa klin­ci­ma ba­sket u sen­dvi­če, ka­ko bi po­ja­čao is­hra­nu. Man­gu­pi sa Kr­sta su že­le­li da se hva­le ka­ko su igra­li pro­tiv stvo­ra ko­ji pla­ši ma­lu de­cu.  

Krst je po­čeo da ga po­štu­je. Mu­dri Ta­sa po­či­nje da tre­ni­ra boks sa ču­ve­nim no­ka­u­te­ri­ma Rad­nič­kog. Išlo je do­bro, po­čeo je i da spa­rin­gu­je. Ka­da je Mi­lić do­šao iz Ha­va­ne sa bron­za­nom me­da­ljom sa Svet­skog pr­ven­stva, za­ka­za­li su im spa­ring meč. Mi­lić je bio ve­le­maj­stor te­ške ka­te­go­ri­je i čim je Ta­sa vi­deo ka­ko me­lje u rin­gu, ju­nač­ki se po­vu­kao is­pod ko­ša. 

– Ma ka­kav boks. Mi­lić bi me jed­nim udar­cem ba­cio do mog se­la – pri­ča mi Ta­sa, pri­zna­ju­ći da je, be­že­ći od Mi­li­ća, ko­nač­no na­u­čio da tr­či. 

Ne­zgra­pan i ogro­man, po­stao je ma­mac za pu­bli­ku. Za­vo­le­li su ga u ce­loj Ju­gi. Po­čeo da je da­je ko­še­ve, da pra­vi blo­ko­ve be­ko­vi­ma. 

Sa Sreć­kom Ja­ri­ćem ni­je go­vo­rio tri go­di­ne, ali ve­li­ki bek mu je u pra­vo vre­me de­lio asi­sten­ci­je, dok ga je Ta­sa, kao te­lo­hra­ni­telj, po­kri­vao i u na­pa­du i u od­bra­ni. Sa Mo­kom Slav­ni­ćem ne go­vo­ri ni da­nas, iako su igra­li za­jed­no ma­li golf na Ka­le­meg­da­nu. Mo­ka se, na­i­me, pre­vi­še ša­lio na ra­čun Ta­si­nog di­zaj­na. 

Rad­nič­ki osva­ja ti­tu­lu u se­zo­ni 1972/1973, a Ta­su iz so­bi­ce se­le u ho­te­le. Ka­ko je po­sta­jao slav­ni­ji, ta­ko su se po­ve­ća­va­le i di­men­zi­je kre­ve­ta. Ali ni­ka­da ni­je us­peo da is­pru­ži no­ge. 

U ti­mu je po­čeo kao epi­zo­di­sta, što je bi­la nje­go­va sud­bi­na, ali po­sta­je še­sti igrač ti­ma, 1974. go­di­ne, ka­da su osvo­ji­li na­ci­o­nal­ni kup. Lu­pao je sve vi­še ram­pi. Ka­da su man­gup­či­ći kre­ta­li na ulaz, is­pre­čio bi se Go­li­jat iz Do­njeg Cr­na­to­va.  

Igrao je pro­tiv naj­bo­ljih cen­ta­ra ju­go­slo­ven­ske ko­šar­ke, Ćo­si­ća, Je­lov­ca, Skan­si­ja, Ži­ži­ća, Jer­ko­va, Far­či­ća, Ra­do­va­no­vi­ća… Ta­sa je sjaj­no ču­vao Ćo­si­ća, naj­bo­ljeg evrop­skog cen­tra. 

– Ćo­si se pri­la­zi­lo dok ne pri­mi lop­tu. Kad je šče­pa, mo­žeš da ideš ku­ći! 

U Čač­ku je jed­nom pri­li­kom udar­cem u li­ce pre­ba­cio pre­ko ogra­de čo­ve­ka ko­ji ga je sve vre­me vre­đao sa tri­bi­na. Po­sle za­vr­šet­ka utak­mi­ce eki­pa Rad­nič­kog je otr­ča­la u svla­či­o­ni­cu. Re­pre­zen­ta­ti­vac Dra­gi Iv­ko­vić Tvi­gi mu je re­kao: 

– Cr­ni Ta­so, ceo Ča­čak na pla­tou is­pred ha­le če­ka da nas bi­je! 

Igra­či su se tu­ši­ra­li dok se ni­je ohla­di­la vo­da, ali uza­lud. Ma­sa se ni­je ra­zi­la­zi­la. Ta­sa je iza­šao sam i ostao ne­tak­nut. Kad su ga vi­de­li, Ča­ča­ni su na­pra­vi­li špa­lir i pro­pu­sti­li ga. Mno­gi su be­ža­li.  

Div ni­je bio bo­em. Za bo­e­ma mo­raš da imaš džep, ka­že mi. A pro­kle­tih pa­ra ni­je bi­lo u Rad­nič­kom. 

Pre ne­go što ga je po­zvao Slo­bo­dan Ši­jan, Ta­sa je već sni­mao fil­mo­ve. Pu­ri­ša Đor­đe­vić je hteo da na­pra­vi sa Ba­tom Ži­vo­ji­no­vi­ćem film o ju­go­slo­ven­skom Džem­su Bon­du. Ka­da se po­sva­đao sa Pu­ri­šom, re­di­telj je iz­ba­cio sve sce­ne sa Ta­som ko­ji je, valj­da, tre­bao da uc­me­ka Ba­tu. Što je sa­mo po se­bi ne­mo­gu­će!

Na sni­ma­nju fil­ma „Ko to ta­mo pe­va” Ta­sa je no­sio se­kir­če, a Mi­le Nos, još je­dan igrač Rad­nič­kog, ma­hao je ve­li­kim no­žem. Po­ro­di­ca dvo­me­tra­ša sa ma­lim ta­tom ko­ja ne da ukle­tom auto­bu­su da pre­đe pre­ko nji­ve, pre­te­ča je drum­ske ma­fi­je. Ta­ko tvr­di Ta­sa, po­ka­zu­ju­ći sta­ru fo­to­gra­fi­ju sa sni­ma­nja. 

Sce­na bu­še­nja gu­me po­na­vlja­la se une­do­gled. Ma­li ta­ta je gre­šio u tek­stu. Kad su če­tvr­ti ili pe­ti put tr­ča­li uz­br­do, pa na­zad, du­šu su is­pu­sti­li. 

Pa­ja Vu­ji­sić je vik­nuo Ši­ja­nu: 

– Aman, osta­vi vi­še lju­de na mi­ru, lip­sa­će!  

Sni­ma­ju­ći sa Le­pom Bre­nom, za­ka­čio se se se me­na­dže­rom Ra­kom Đo­ki­ćem, kao so­ci­jal­no od­go­vor­ni epi­zo­di­sta ko­me je sta­lo do kla­sne bor­be. 

– Sta­ti­sti ni­su sme­li da ru­ča­ju sa Bre­nom i zve­zda­ma. Pa i oni su lju­di, go­vo­rio sam Ra­ki. Džej Ra­ma­da­nov­ski me pre­po­znao, jer sam na jed­noj ci­gan­skoj sla­vi, kod nje­go­ve tet­ke na Kr­stu, po­jeo osam sar­mi. 

Ni­je Ta­sa sni­mao zbog sla­ve, ne­go zbog pa­ra. Pro­kle­tih pa­ra, ko­je ni­je imao u Rad­nič­kom.  

Tre­ni­rao je jed­no vre­me žen­sku eki­pu Rad­nič­kog, po­tom de­cu u osnov­noj ško­li na Zve­zda­ri.

Ali, ogrom­no te­lo je po­če­lo da sla­bi i sa­da Ta­sa ho­da te­ško, osla­nja­ju­ći se na šta­ke. Ka­že da se sma­nju­je, te bi ko­nač­no mo­gao da igra be­ka. Za­pra­vo je Ta­sa uvek že­leo da bu­de plej­mej­ker, da de­li lop­te i upra­vlja igrom.

Ka­ko sta­ri – na­pu­nio je se­dam­de­set – čo­vek osu­đen na epi­zo­de, svo­jim du­hom i ljud­sko­šću, po­stao je glav­ni igrač i glu­mac u srp­skoj dra­mi ko­ju zo­ve­mo ži­vot. Za mno­ge be­smi­slen, za Ta­su ča­ro­ban!