Majka Hrabrost i njene princeze

Va­še kćer­ke ima­ju Da­u­nov sin­drom, da li zna­te šta to zna­či, upi­tao je le­kar dva­de­se­to­go­di­šnju Pod­go­ri­čan­ku Sa­ru Hu­re­mo­vić, ka­da je pre osam go­di­na na svet do­ne­la bli­zna­ki­nje Ir­mu i Il­du. 

Sa­ra je od­mah­nu­la gla­vom.

„To zna­či da su ome­te­ne u raz­vo­ju, naj­ve­ro­vat­ni­je ne­će mo­ći ni da ho­da­ju ni da go­vo­re i či­tav ži­vot će im pro­ći u ope­ra­ci­ja­ma. Naj­bo­lje bi bi­lo da ih sme­sti­te u dom. Mla­di ste i ima­te šan­su da ro­di­te još mno­go zdra­ve de­ce.” 

I drugi le­ka­ri sa ko­ji­ma je Sa­ra do­la­zi­la u kon­takt u pr­vim me­se­ci­ma ži­vo­ta svo­jih bli­zna­ki­nja go­vo­ri­li su joj da de­voj­či­ce tre­ba da od­ra­sta­ju u usta­no­vi i da ona ni­je u sta­nju da iza­đe na kraj sa ta­ko kom­pli­ko­va­nim ge­net­skim po­re­me­ća­jem.

Sa­ri je bi­lo po­treb­no mno­go vre­me­na da shva­ti šta se do­go­di­lo, jer je ima­la pot­pu­no nor­mal­nu trud­no­ću, a svi te­sto­vi su po­ka­zi­va­li da no­si zdra­vu de­cu. Be­be su ro­đe­ne u sed­mom me­se­cu trud­no­će – 18. av­gu­sta 2008. na dan ka­da i nji­ho­va maj­ka, dva­de­set go­di­na ra­ni­je. Sa­ra je mi­sli­la da je to „bož­ji znak” i nje­noj sre­ći ni­je bi­lo kra­ja.  

– Ja sam se po­na­ša­la kao da sam ro­di­la dve prin­ce­ze. One su uvek bi­le na­mi­ri­sa­ne, ob­u­če­ne po po­sled­njoj mo­di, a ja sam stal­no go­vo­ri­la pri­ja­te­lji­ma „Pa, po­gle­daj­te ka­ko su le­pe! Da li ste ika­da vi­de­li ča­rob­ni­je de­voj­či­ce?“.

S vre­me­nom sam i mo­je pri­ja­te­lje us­pe­la da ube­dim da su Ir­ma i Il­da – bož­ji dar – pri­ča ova hra­bra maj­ka.   

Otac nje­nih bli­zna­ki­nja ni­je de­lio njen en­tu­zi­ja­zam i Sa­ra je od­lu­či­la da sta­vi tač­ku na taj brak. Za svog biv­šeg su­pru­ga ka­že da je do­bar čo­vek i da vo­li svo­ju de­cu, ali da ni­je u sta­nju da no­si te­ret ro­di­telj­stva. Naj­ve­ću po­moć i po­dr­šku u ga­je­nju bli­zna­ki­nja do­bi­la je od svo­jih ro­di­te­lja. 

Na­ža­lost, pred­vi­đa­nja le­ka­ra da će ži­vot­ni put nje­nih kćer­ki bi­ti po­sut tr­njem su se ob­i­sti­ni­la. Ir­ma je ima­la se­dam ope­ra­ci­ja, dva pu­ta je bi­la u ko­mi i go­di­nu da­na pri­ma­la te­ra­pi­ju zbog će­la­vo­sti. U re­ha­bi­li­ta­ci­o­nom cen­tru u Iga­lu bi­li su čak 16 pu­ta, u spe­ci­jal­noj bol­ni­ci u Ko­to­ru bo­ra­vi­li su 13 pu­ta po 15 da­na, a de­voj­či­ce je vo­di­la i u inostranstvo kod le­ka­ra ko­ji se ba­ve raz­voj­nim po­re­me­ća­ji­ma. Iako su ve­ći deo de­tinj­stva pro­ve­le u bol­ni­ca­ma, Sa­ra je zna­la da de­voj­či­ce mo­ra­ju da se uklo­pe u dru­štvo vr­šnja­ka i ka­da su na­pu­ni­le de­vet me­se­ci upi­sa­la ih je u vr­tić. 

– Ima­la sam sre­ću da ih ga­ji div­na vas­pi­ta­či­ca i da ih pri­hva­te sva de­ca. Po­što je Ir­ma go­di­na­ma bi­la bez ko­se, ne­ret­ko se de­ša­va­lo da je de­ca lju­be u gla­vu „da bi joj po­ra­sla ko­sa”. U pam­će­nju mi je ostao nji­hov naj­bo­lji drug iz vr­ti­ća ko­ji ni­je hteo da sla­vi ro­đen­dan sve dok se Ir­ma ne vra­ti iz bol­ni­ce u Be­o­gra­du. Me­đu­tim, de­ša­va­lo se da ode­mo u ne­ku grad­sku igra­o­ni­cu i da ta­da osta­li ro­di­te­lji iz­ve­du svo­ju de­cu. To je tre­ba­lo „pre­ži­ve­ti” i ob­ja­sni­ti de­voj­či­ca­ma – pri­ča Sa­ra Hu­re­mo­vić. 

Upra­vo je jed­na od ru­žnih epi­zo­da ku­mo­va­la Sa­ri­noj od­lu­ci da na „Fej­sbu­ku” otvo­ri stra­ni­cu „Ir­ma i Il­da”. Dok je u ka­fi­ću uži­va­la sa svo­jim me­zi­mi­ca­ma  ti­nej­dže­ri za su­sed­nim sto­lom po­če­li su da isme­va­ju nje­ne de­voj­či­ce ko­je su je­le sla­do­led.  

– Je­dva sam se su­zdr­ža­la da se ne ras­pla­čem pred ćer­ka­ma. Ka­da sam sti­gla ku­ći, re­ši­la sam da na „Fej­sbu­ku” pred­sta­vim Ir­mu i Il­du. Na­ša stra­ni­ca ne­delj­no ima vi­še od 350.000 po­se­ta, a me­ni sva­ko­dnev­no pi­šu ro­di­te­lji de­ce sa smet­nja­ma u raz­vo­ju i tra­že od­go­vo­re na broj­na pi­ta­nja. Ne­dav­no mi se obra­ti­la za po­moć jed­na maj­ka de­ča­ka sa Da­u­no­vim sin­dro­mom, uve­re­na da ne­ma sna­ge da po­di­že to de­te. Bi­la je sprem­na da ga sme­sti u dom ka­da je slu­čaj­no na­i­šla na mo­ju fej­sbuk stra­ni­cu i vi­de­la fo­to­gra­fi­je ko­je su pra­ti­le od­ra­sta­nje mo­jih de­voj­či­ca. Ta­da je shva­ti­la da to ni­je to­li­ko stra­šno – pri­ča Sa­ra.  

Ka­že da su joj po­zna­ni­ci sa „Fej­sbu­ka” vra­ti­li ve­ru u ljud­sku do­bro­tu – ne pro­đe dan da joj ne­ko ne če­sti­ta na hra­bro­sti ili po­že­li da ne­što po­klo­ni de­voj­či­ca­ma. Je­dan od naj­lep­ših kom­pli­me­na­ta Ir­mi i Il­di ne­dav­no je dao de­žur­ni le­kar u Ur­gent­nom cen­tru Pod­go­ri­ce, ko­ji je re­kao da mu je čast da im baš on pru­ži po­moć. 

– De­voj­či­ce se od ra­nog de­tinj­stva ba­ve spor­tom, ne­dav­no su kre­nu­le na ba­let, a Il­da je bi­la pr­vo de­te sa Da­u­no­vim sin­dro­mom ko­je je ika­da pro­še­ta­lo ma­ne­ken­skom pi­stom na cr­no­gor­skoj ne­de­lji mo­de za­hva­lju­ju­ći na­šoj mod­noj kre­a­tor­ki Na­di Ko­ljen­šić. Obe de­voj­či­ce idu u re­dov­nu ško­lu, a u po­po­dnev­nim ča­so­vi­ma idu na de­fek­to­lo­ške tret­ma­ne u spe­ci­jal­noj ško­li, i to je moj naj­ve­ći uspeh. Ve­o­ma je va­žno da de­ca sa hen­di­ke­pom od­ra­sta­ju u okru­že­nju zdra­ve de­ce, jer se on­da ose­ća­ju pri­hva­će­nom. Ta­ko­đe je va­žno da ih što vi­še osa­mo­sta­lju­je­te – mo­je kćer­ke od pr­vog raz­re­da sa­me idu na ro­đen­da­ne i škol­ske iz­le­te – sa po­no­som pri­ča Sa­ra.  

Maj­ka ovih bli­zna­ki­nja is­ti­če da ro­di­te­lji­ma s ko­ji­ma je u ko­mu­ni­ka­ci­ji ni­ka­da ne da­je la­žnu na­du, ni­ti ulep­ša­va stvar­nost – na­pro­tiv. 

– Uvek ka­žem da će bi­ti bez­broj te­ških mo­me­na­ta i si­tu­a­ci­ja ko­je će im se uči­ni­ti bez­iz­la­znim, ali da se svi pro­ble­mi re­ša­va­ju ve­li­kom lju­ba­vlju. Ob­ja­šnja­vam im da se ni zdra­va de­ca ne ra­đa­ju na­u­če­na i da u njih mo­ra mno­go da se ula­že, ali je za­do­volj­stvo dvo­stru­ko ve­će ka­da u ži­vot iz­ve­de­te de­te ko­me ni­ko ni­je da­vao šan­se za uspeh – za­klju­ču­je Sa­ra Hu­re­mo­vić.