Predsednik Kenedi je voleo Flemingovog Džejmsa Bonda

U maju 2017. godine navršiće se 100 godina od rođenja Džona F. Kenedija, američkog predsednika, čiji je mandat od nepune tri godine obeležila i svest da kulturi treba dati ulogu koja je bila daleko od sporedne.

O tome svedoči knjiga Simone Čupić, redovnog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu na katedri za istoriju umetnosti, „Džon Kenedi i nova granica kulture – Mona Liza i Supermen” (objavila Galerija Matice srpske).

Ova knjiga je na neki način nastavak prethodnog dela ove autorke „The JFK Culture”, a u kojem se bavila istraživanjem fenomena kulture u doba najpopularnijeg američkog lidera.

Američke državne službe kulturom su se uspešno koristile i pre Kenedija, tačnije još od kraja Drugog svetskog rata, ali će interesovanja i opšti potencijal novog predsedničkog para, od početka šezdesetih dati novi zamah spoju politike i kulture.

– Polovinom 20. veka Amerika je i dalje uglavnom viđena kao „mlada država”, sa istorijskim razvojem lišenim „velike” kulture. Tom stereotipnom stavu su znatno doprinosili holivudski filmovi kao najpopularniji izvozni proizvodi kojima su dominirali kauboji i Indijanci, gangsterske sage iz tridesetih i lake komedije u kojima su glavni junaci negovali sistem vrednosti koji je doprinosio ovoj stereotipnoj slici. Početkom sedme decenije nije više bilo sumnje da je Amerika svetska sila, ali trebalo je utvrditi i ideju o civilizacijskom liderstvu. U promovisanju te ideje potencijal javne predstave o Kenediju bio je dragocen – čovek koji drži do etikecije i manira, mlad ali zreo intelektualac, onaj sa kojim je počinjala nova epoha. Kenedijevi su u tom smislu viđeni kao oličenje „nove” Amerike – kaže Simona Čupić.

Pažljivo planirana kulturna politika u vreme Kenedija počivala je na sloganu čuvenog pesnika Roberta Frosta: „Poezija kao snaga”. Frost je učestvovao na predsedničkoj inauguraciji, što je prvi put u istoriji da je jedan pesnik obeležio takav politički spektakl. Niz događaja iz kulture koji će obeležiti Kenedijev mandat imaće i veoma značajnu političku dimenziju, odevenu u formu umetničkog.

Simona Čupić piše o projektu restauracije predsedničke rezidencije, koju je Žaklina Kenedi opisala kao težnju „da Bela kuća postane simbol kulture koliko i političkog liderstva”.

Faze restauracije američka javnost je detaljno pratila u medijima, da bi u televizijskoj emisiji (1962) „Obilazak Bele kuće sa gospođom Džona F. Kenedija” videla ne samo kako izgleda, već dobila i predsednički poziv u posetu.

Za emisiju, koju je samo u SAD gledalo osamdeset miliona ljudi, Žaklina Kenedi će dobiti počasnu nagradu „Emi”.

Prikazana i distribuirana u 106 zemalja, uključujući i šest komunističkih država, emisija je promovisala razvojne tokove američke istorije i kulture, ali i američku demokratiju i društvenu klimu u kojoj su građani dobrodošli u svoju predsedničku rezidenciju, kao i ideju o državi koja se gradi na kontinuitetu i uvažavanju političkih prethodnika čak i kada nisu istomišljenici.

Kenedijev mandat obeležili su neki od najvažnijih događaja u istoriji borbe afroameričkog stanovništva za svoja građanska prava: od protestnih „vožnji slobode” kojima su opstruirana rasna razdvajanja u javnom prevozu, preko „Ole Mis protesta” 1962. kada je upis Džejmsa Meredita na Univerzitet Misisipija doveo do sukoba u kojima je dvoje ljudi poginulo, a preko trista povređeno, hapšenja Martina Lutera Kinga i nastajanja čuvenih „Pisama iz zatvora u Birmingamu” do „marša na Vašington” 28. avgusta 1963. u kome je učestvovalo oko 200.000 ljudi.

U takvoj atmosferi poziv predsedničkog para afroameričkoj operskoj zvezdi Grejs Bambri da održi koncert u Beloj kući 1962. godine bio i jasna politička poruka.

Simona Čupić opisuje i dolazak čuvene „Mona Lize” iz pariskog Luvra i to u vreme napetih odnosa sa francuskim predsednikom De Golom.

– Pomeranje umetničkog težišta iz Pariza u Njujork započeto je još tridesetih godina 20. veka. Promenljivi posleratni američko-francuski odnosi posebno su se zakomplikovali tokom Kenedijevog mandata izazivajući krizu u celokupnoj zapadnoj alijansi. Francuski predsednik Šarl de Gol ne samo da je otvoreno kritikovao američku spoljnu politiku, već je otvorio i pitanje autonomnog odlučivanja svoje države o vojnoj politici i nuklearnom naoružavanju.

Bez obzira na te okolnosti, Leonardova „Mona Liza” 1963. godine gostuje u Vašingtonu i potom u Njujorku. Ne treba prevideti ni da je izložba „Mona Lize” prethodila najavljenom dolasku Mikelanđelove „Piete” u Sjedinjene Države. Odlukom Pape Jovana XXIII, krajem 1962. godine, čuvena renesansa skulptura trebalo je da prvi put napusti Italiju. Bio je to gest kojim je Sveta stolica želela da iskaže „zahvalnost Americi zbog svega što je činila za ostatak sveta”. U svetlu složenih društveno-političkih prilika obe izložbe mogle su biti interpretirane i kao ritualno izmeštanje simbola starog sveta u novi – Pax Americana kao Pax Romana, kao nova renesansa, kojoj je evropska kultura i civilizacija ustupala mesto – kaže Simona Čupić.

Knjiga ove autorke zapravo govori o tome da konsekventno sprovedena ideja kulture kao državotvornog projekta potvrđuje odgovornu državnu politiku i da lični ukus predsednika ne može uticati na kulturnu politiku.

–U brojnim potonjim istorijskim i paraistorijskim dekonstrukcijama „mita o Kenediju”, dovodi se u pitanje njegova iskrenost kada je reč o interesovanju za kulturu ocenama da joj sam nije bio sklon na način koji je njegova administracija promovisala. Takav sud pokazuje suštinsko nerazumevanje razlike između ličnog stava i strategije kulturne politike. Traganje za odgovorom zašto je Džon Kenedi „mrzeo” „Prošle godine u Marienbadu”, a voleo Flemingovog Džejmsa Bonda irelevantno je zato što je nevidljivo u njegovoj kulturnoj politici – objašnjava naša sagovornica.

Godine koje su usledile nakon atentata u Dalasu obeležiće mnoštvo memorijalnih obeležja, sasvim različitog kvaliteta. Ipak, u neposrednoj blizini mesta tragedije realizovan je rad Filipa Džonsona asocijativnog karaktera, koji potpuno odstupa od „banalnosti klasične skulpture” kako je sam autor objasnio. Od kada je 1970. završen, Džonsonov rad je često izazivao i konfuzne reakcije javnosti nespremne na ovo apstraktno rešenje na kome je inače insistirala porodica.

– Iako prividno „umetničke i estetske” kritike su svedočile o dubljem problemu: da li Dalas uopšte želi ovaj memorijal, odnosno da li sme da ga ne želi – kaže Simona Čupić, što pokazuje da je umetnost, kao i mnogo puta do tada, poslužila da se prikriju krupnija politička pitanja.