Trinaesto prase

Gore, ispod Cvetkove mehane, skrasila se tesna kafanica čiji naziv i gazdina priča starije goste ponekad odvedu na put tri kilometra nizbrdo i pet i po decenija natrag kroz lavirint vremena i uspomena, do Kalenić pijace i početka šezdesetih godina prošlog veka. To sentimentalno putovanje je kao stvoreno da iz skrovišta izmami uspavani duh veselog Beograda. Ovako.

Beše poslednje decembarsko veče, u doba kada su svaki restoran, svaka kafančina, pa čak i svaki zlehudi periferijski bife, organizovali svečani doček Nove godine. Onaj gazda, moj prijatelj, tada momčić od osamnaest zima, zapucao je niz zavejani Bulevar zastajkujući pred svakim kafanskim izlogom.

Prilepio bi nos uz zamagljeno staklo prošarano ledenim cvetovima i virio u nadi da će naići na slobodno mesto. Ali, sve je bilo puno. Narod je slavio, a negde već uveliko lumpovao. Niko na njega nije obraćao pažnju, pa je samom sebi napunio glavu primislima da je svuda i svakom suvišan, kao trinaesto prase.

Beznadežno usamljen, pomiren s tim da će ga ponoć zaskočiti nasred ulice, skrenuo je iz Bulevara ulevo da Sinđelićevom pristigne do Kalenić pijace. I tu, kraj Krunskog venca, baš naspram kafane „Kalenić”, opazio je staru oronulu zgradu nalik pijačnoj magazi. Beše to krčma koja mu ništa dobro nije obećavala. Svejedno, zakoračio je uz ona tri izlizana basamaka i bojažljivo otvorio vrata...

Unutra je zatekao čudo, najprijatnije iznenađenje u promrzloj zimskoj noći. Jer, stalni kafanski gosti, a reč je o čuburskoj bratiji i njemu sasvim nepoznatim ljudima, kao da su samo njega čekali pa da počnu lumperajku! A i muzikanti su se raspomamili, što je zvučalo kao da je udešeno baš njemu u čast. Ne dadoše, jadao se posle, nijednom da se maši za džep. Tako su terali do praskozorja.

Ujutru, ošamućen od vina i utisaka, šipčio je uz zaleđeni Bulevar i već kod „Starog đerma” doneo neopozivu odluku: ako ikad bude otvorio svoju radnju – šnajderaj, auto-otpad, advokatsku kancelariju, piljarnicu, pekaru ili ambulantu, šta bilo – nadenuće joj ime po čudnoj kafani kraj Kalenić pijace.

Docnije je diplomirao ekonomiju i bavio se svojim poslom četrdeset godina, a onda mu se posrećilo da u svom kraju, kod Cvetkove mehane, otvori kafanu. Naravno, nazvao ju je po onoj staroj, čuburskoj, koja je davno nestala iz gradskog zemljopisa i iščilela iz sećanja.

Nada se da je uspeo da sačuva bar malo njenog duha, onog novogodišnjeg? Jeste, naravno, čak i radnim danima, ali ne valja to izreći pred njim naglas da nešto ne bi krenulo naopako, ili da se ne uzoholi.

Ne spominjem ni njegovo, niti ime kafane, ne iz straha da bih ih time preporučio i nehotice reklamirao, već zato što će ih, ako se još drži svog zaveta, pažljiviji čitalac i slučajni namernik najverovatnije prepoznati i bez toga.