Kad Oki iz Muskogija postane Frenki Suza

Nakon dodele Nobelove nagrade za književnost, pobednik u izboru popkulturne ličnosti 2016. naizgled se zna. Ali i tu se dešava isto što i na izborima za predsednika SAD.

Favorit uprkos tome što ima karakter koji je nemoguće voleti, liberal koji je izneverio nade progresivaca željnih da ih on zastupa – Bob Dilan u ovom slučaju, ne Hilari Klinton – gubi od Donalda Trampa.

Umetnika koji beži od sopstvene javne persone i neprekidno menja svoje pesme dok ne postanu neprepoznatljive nadjačao je bogataš koji je u gomili filmova sa zadovoljstvom glumio sebe. Onog koji se uklanja od novinara porazio je obožavatelj društvenih mreža.

Dilanove pesme će opstati duže od Trampovih tvitova i filmova, ali u ovoj godini niko nije ovladao masovnom kulturom kao novi američki predsednik.

U tome što je Dilan, ponikao u kontrakulturi, uveden u književni kanon kada je i Tramp, sušta suprotnost duha šezdesetih godina, etabliran u glavnu struju politike SAD i Zapada neki su prepoznali gorku ironiju.

Dilan se oslanjao na Vudija Gatrija i autore koji su branili prava siromaha i crnaca, ali je posvećenost toj borbi decenije u kojoj se on proslavio pomalo sumnjiva.

Sociolozi kažu da su se tada pobunili, u prvom redu, mladi iz srednje klase koji su više udovoljavali svom hedonizmu, otvarajući put japijevskoj samoživosti neokonzervativne ere, nego što su se borili za prava radnika ili žena, još manje nebelačkih rasa i drugih nacija.

Trampovim rečnikom, bilo je to licemerje dobrostojećih liberala, slepih na tuđe patnje.

Tramp obećava da će se zauzeti za najugroženije „šljakere”, makar one iz sopstvene nacije i rase, kada već ni američki i evropski liberali u svojoj najslavnijoj deceniji nisu mnogo učinili za ostale.

Radije nego Dilanovim junacima, on i slični političari tvrde da daju glas onima koje je još jedan muzičar, kantri legenda Merl Hagard, upokojen ove godine, opisao u pesmi „Oki iz Muskogija”, nastaloj upravo šezdesetih godina.

Hagard je rođen u okolini gradića Muskogi, u državi Oklahoma, čije su stanovnike, neretko posprdno, nazivali Okijima.

Njegov protagonista je, međutim, ponosan na to što potiče iz zatucane zabiti, gde se na hipike gleda kao na obične prljavce, profesori i ostali autoriteti se još poštuju, ne izbegava se odlazak u rat kada država pozove pod oružje i ne spaljuje se zastava nacije nego joj se radosno služi, makar se živelo u ubogom mestašcetu u kojem se ne može priuštiti provod veći od ispijanja lokalne brlje.

Ima Hagard i boljih stihova iz slične perspektive, poput onih iz pesme „Ako preguramo decembar”, o radniku koji dobije otkaz kad je zima već stegla, pa ne zna kako da se snađe za ogrev i objasni kćerkici zašto neće slaviti Božić.

Ali, „Oki iz Muskogija”, začet kao šala, postao je kontra-kontrakulturna himna. I autoru, prema toj pesmi isprva ambivalentnom, postalo je drago što je Okijima iz Muskogija, odakle god dolazili, omogućio da kažu svoje u inat tadašnjim trendovima, koje danas Tramp opoziva u ime Hagardovog junaka.

Upravo po liberalnom nazoru, saslušani i uvaženi moraju biti svi, pa i oni koji liberali nisu, kao Okiji iz Muskogija. Tako nedvosmisleno se ne može konstatovati da su trenutnim usponom desnice na Zapadu zaista dobili glas i oni i protagonista pesme „Ako preguramo decembar”.

Njihove su pozicije slične, ali gledišta im nisu nužno istovetna. Svest o bedi belih radnika nije isto što i otpor zahtevima iz šezdesetih godina.

I Tramp i dobar deo evropskih desničara koji su preuzeli vlast ili bi to ubrzo mogli učiniti – tvrdeći da se protiv liberalnog establišmenta dižu u ime običnih radnika – otvoreno su uslužni prema krupnom kapitalu i netrpeljivi prema socijalnim, zdravstvenim i obrazovnim službama od kojih korist imaju najsiromašniji.

Ima i sve popularnijih desničara koji kritikuju velike korporacije i traže bolju socijalnu zaštitu, uveravajući nas da su prevazišli klasične ideologije.

Ali, već stotinak godina ništa nije tipičnije za tvrdu desnicu nego da se poziva na radnička prava i „malog čoveka” naspram kapitalista i da se predstavlja kao iskrenija levica od levice. Ova godina nije donela ideološku novinu.

Pre smo i dalje zaglavljeni u 2008, kada je ekonomski sistem doživeo krah ali su nastavili da ga podupiru i desničari i levičari i centristi, i državni intervencionisti i obožavatelji tržišta.

Otud je izbor između Dilana i Trampa lažan koliko je to u nekim aspektima – korporacije bi u nekoj meri svakako došle na svoje – bio i onaj između Klintonove i Trampa.

Takmac za popkulturnu ličnost 2016. Hagardu može biti samo Alan Vega, takođe preminuo ove godine, pevač protopank dua „Suicide”, čija najslavnija pesma „Frenki Suza” govori o fabričkom radniku koji, izgubivši posao, ne može da plaća račune pa u očajanju ubije dete, suprugu i sebe, nakon čega završi u paklu, ispunjenom Frenkijima, istim takvim kakav je on.

Samo da se ne ispostavi da su i ovom političkom „revolucijom”, kao i nekim pređašnjim, Okiji iz Muskogija postali Frenkiji Suze i još jednom pucali sebi u glavu.