Uputstvo za lek kao test za vid

Poznavanje medicinske terminologije, ali i naočare sa velikom dioptrijom, lupa ili oči mlađih ukućana – neophodni su preduslovi da bi se pročitalo uputstvo o leku. U svakoj kutiji sa tabletama, ampulama, kapima ili mašću mora da se nađe i takozvani sažetak karakteristika leka, kako se poveliki komad papira presavijen i po desetka puta zvanično zove. Problem je što je ovo uputstvo, zbog sitnih slova koja onemogućavaju čitanje ili zbog nerazumljivosti, praktično neupotrebljivo za onoga kome je namenjeno, naročito pacijentima u starijoj dobi.

Profesorka Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji dr Milica Prostran, naš ugledni klinički farmakolog, slaže se da su sitna slova, kojima su najčešće štampana uputstva o korišćenju nekog leka, veliki problem, ali kada bi se povećala veličina slova kojom je odštampan propratni test, povećala bi se količina papira koja mora da se upakuje u kutiju svakog leka ili medicinskog sredstva.

Ona podseća da su neki proizvođači lekova ovaj problem, naročito kada se radi o malim pakovanjima, rešili tako što su ispresavijano uputstvo za lek gumicom pričvrstili za kutijicu, sa spoljne strane. Dokument, koji proizlazi iz mnogo opširnijeg sažetka karakteristika leka, inače je sastavni deo rešenja Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS) za stavljanje medikamenta u promet. Sadašnjim pravilnicima Agencija za lekove i medicinska sredstva određen je čak i font, a slova ne smeju biti manja od tri milimetra.

– Tačno je da takav propis postoji, ali to ne znači da jednom doneti pravilnik mora da se zadrži zauvek, naročito ako to velikom broju građana otežava korišćenje. Pretpostavljam da bismo novim zakonom o lekovima, ili nekim izmenama postojećeg ovu praksu mogli da promenimo – stav je doktorke Prostran.

Osim na veoma sitna slova, sve više građana ima primedbe na sve duže liste upozorenja o neželjenim dejstvima leka i merama opreza. Popis zdravstvenih tegoba koje mogu da nas snađu ponekad je tako obiman i zastrašujući da lekari i apotekari uočavaju kako mnogi pacijenti naprosto odbijaju da uzimaju lek koji im je propisan. Inače, zakonom je regulisano koje odeljke mora da ima sažetak karakteristika lekova, kao i da se uputstvo piše „polumedicinskom” jezikom, odnosno da stručna terminologija bude prevedena tako da je razume prosečan građanin.

– Činjenica je da proizvođač mora da navede sva neželjena dejstva leka i sve interakcije. Ovakva uputstva su potrebna, jer čak i kad ih pacijenti ne razumeju u potpunosti, postaju svesni da uzimaju lekove koji mogu da imaju neželjena dejstva i da stupaju u interakcije sa drugim lekovima ili namirnicama – kaže za „Politiku” profesorka Prostran.

Sve je prisutnije uverenje da farmaceutske kompanije smišljeno insistiraju na dugačkoj listi mogućih neželjenih dejstava leka da bi se zaštitile od eventualnih tužbi pacijenata.

– Cilj uputstva je da proizvođač zaštiti i sebe i pacijenta. Prijavljivanje neželjenih dejstava je u većini zemalja detaljno regulisano zakonima. Prema tome, proizvođač lekova želi da se zaštiti, jer nema leka bez neželjenih dejstava – objašnjava dr Prostran. Ipak, ona dodaje da je drugo pitanje koliko se nabrojana neželjena dejstva ispoljavaju u realnom životu.

– To je „mač sa dve oštrice”: proizvođači štite sebe, a pacijent kada se obavesti o svim mogućim neželjenim dejstvima, ako nema odgovarajuće medicinsko obrazovanje, ostane – zapanjen. Ima čak i odustajanja od terapije – primećuje dr Prostran.

Ipak, savet naše sagovornice je da se uputstvo o leku obavezno i uvek pročita, makar uz lupu ili pomoć nekog od ukućana koji dobro vidi. Nažalost, lekari i apotekari često nemaju dovoljno vremena da o medikamentu i načinu njegovog korišćenja pacijentu pruže detaljna uputstva.