Imetak od matematike prelio u Maticu srpsku

Novi Sad – Maticu srpsku u Novom Sadu pomagali su u prošlosti bogati Srbi veleposednici i trgovci, a ovih dana među njene velike dobrotvore upisan je i jedan matematičar. Novosadski profesor dr Radivoje Despotović danas je u devetoj deceniji života i već dugo je u penziji, a uz njegove udžbenike i priručnike za „kraljicu nauka”, kako je o matematici govorio slavni Gaus, učile su generacije đaka.

Ono što je uradio za Maticu samo je njegova odluka da nastavi ono što je činio ceo svoj profesionalni vek. A to je bilo, kaže on, da pomaže, deci ili odraslima, jer prve je učio matematici, a druge podučavao kako da tome nauče mlade. Sada je pomoć drugačije vrste i novčano pomaže najstarijoj književnoj, kulturnoj i naučnoj instituciji u Srba, sa kojom ranije nije imao dodira, ali kako objašnjava, i ona je bila ta koja ga je na neki način podstakla na to do doprinese u domenu svoje struke.

„U životu sam najpre pomagao onim što ja znam: svojim instrukcijama, savetima, izvođenjem nastave dok sam bio profesor u školi i posle na Prirodno-matematičkom fakultetu, a kada sam otišao u penziju, počeo sam da razmišljam da će neki moj imetak koristiti drugome. Pa neću ga nositi sa sobom”, priča sa osmehom krepki profesor, ovogodišnji „Veliki donator” za naučnoistraživačku delatnost Matice, kome je ta povelja – zahvalnica uručena na nedavnom Danu dobrotvora u ovoj instituciji.

Poput velike novosadske dobročiniteljke 19. veka Marije (Popović) Trandafil, koja je izgubila ćerku i sina, a u čijoj zadužbini se i danas nalazi Matica srpska, svoju ličnu tragediju imao je i profesor Despotović. O njoj ne priča, ali kaže da „kad čovek doživi tragediju – ili će reći: ovaj svet nije za mene, ili će ipak naći motiv da i dalje nešto čini”.

Sa suprugom je donirao i gradnju hrama u rodnom Valjevu, hrama Svetog Save u Beogradu, kao i manastire Žiča i Hilandar. „Čovek za života hrli za materijalnim dobrima, ali kad dođe u neke godine, shvati da to nije najvažnije u životu”, navodi.

Odrastao je u siromašnoj seoskoj porodici sa šestoro dece i skromnim imanjem od tri hektara zemlje. Završio je gimnaziju u Valjevu, gde je bilo mesta za lokalnog ćatu, ali je ipak otišao na studije, želeći da ispuni dečački san. Gledajući nemačke štuke, hteo je da postane konstruktor aviona pa je pokušao da upiše mašinstvo. Iako u tome nije uspeo, već se obreo na matematici, kaže da bez obzira na ishod uvek treba pokušati ostvariti svoj san.

Ove godine su za velike dobrotvore Matice srpske proglašeni i pesnik Matija Bećković, kao i poznati srpski biznismen iz Južnoafričke republike Nićifor Aničić. Bećković je donirao deo svoje nagrade koju je dobio od Andrićevog instituta i nagrade za knjigu „Tri poeme”, a Aničić je pomogao izdavanje knjige „Zapamćenja” akademika Vasilija Krestića.

„Aničić nije želeo da se zna za njega i jedva smo ga za to namolili. On inače živi u Johanesburgu”, napominje predsednik Matice prof. dr Dragan Stanić, koji je zahvalnice ispisao i za 19 drugih dobrotvora i pet darodavaca – institucija, preduzeća i pojedinaca. Među darovima je bilo i umetničkih dela, skulptura, knjiga, čitavih ličnih biblioteka, a jedan poludragi kamen, ametist, stigao je iz Australije.

Najviše pomoći adresirano je na matičin Letopis. Jedan broj štampan je zahvaljujući Srpskom nacionalnom savjetu Crne Gore, čiji predsednik Momčilo Vuksanović kaže da su spremni da i ubuduće pomognu „u onoj mjeri koliko možemo da majka Matica postigne što je moguće bolje rezultate i napreduje u svemu onome što znači očuvanje srpskog identiteta i srpskog integralizma na najširem prostoru”.

Među dobrotvorima je i Novosađanin Vladimir Vatić u čijem studiju se pripremaju za štampu Matičina izdanja. „Čime bi čovek mogao više da se pohvali nego da radi za Maticu. Znate, neke privatne izdavačke kuće su velike, imaju puno naslova, ali Matica je ipak Matica”, dodaje.

U prošlosti su njeni veliki dobrotvori bili nekadašnji predsednik Sava Tekelija, Jovan Nako, između ostalih Petar Konjević, čijim novcem je pokrenuta i očuvana značajna edicija „Knjiga za narod”, koja je trajala više od 50 godina i bila je, po rečima Stanića, velika škola za pripadnike našeg naroda, jer su te knjige podučavale i kako treba negovati pčele, vinograde, sadržala su znanja o zanatima...

Bečejski veleposednik Bogdan Dunđerski u zadužbinu joj je ostavio 360 katastarskih jutara prvoklasne zemlje u Bačkoj, a ta imovina nalazi se u sklopu PIK „Bečej”.

„U socijalističkom periodu sva dobra Matice su nacionalizovana, ali ona nikad nije zaboravila svoje dobrotvore, nego je čuvala uspomenu na njih i nikada nije donela akt kojim se ukida fond odnosno zadužbina koju su ti ljudi formirali. Imovina jeste oduzeta, ali fondovi su za nas, u formalno-pravnom smislu, i dalje postojali, i sad se nadamo da ćemo moći da povratimo deo imovine i na taj način možda rasteretimo državu od neophodnosti da ulaže velika materijalna sredstva u Matičino postojanje”, kaže Stanić.