Žensko pravo na uniformu
Тенковске инструкторке у Израелу (Фото Tonnel-ufo)
Pre ukidanja obaveznog regrutnog sistema, vojska je bila deo tradicionalnog rodnog identiteta evropskih muškaraca, kada su sve do prve dve trećine dvadesetog veka, uz retke izuzetke, svi vojnici bili muškarci i većina muškaraca su postajali vojnici. Kako su gotovo svi mladići tokom te prve tri četvrtine dvadesetog veka morali da odsluže neku vrstu vojnog roka, osnovna obuka se smatra i danas kao specifično muški način sazrevanja. Iako su navedeni ciljevi osnovne obuke prioritetno bili da se civili transformišu u vojnike, sekundarno prisutan, ali ništa manje važan cilj vojske je bio da se dečaci transformišu u muškarce. Zato i danas mnogi nastavljaju da vojsku shvataju kao jedan od važnih načina, možda najefikasniji, za postizanje zrelosti muškarca.
Kako je ženama vojna uniforma tek moguća životna opcija, postavlja se pitanje imaju li žene pravo da budu u sastavu oružanih snaga, odnosno, postoji li žensko pravo na uniformu, vojnu karijeru, i sve pripadajuće atribute te profesije? Uz podrazumevajući potvrdan odgovor, mora se konstatovati da još nisu postale ravnopravni deo tipično muških institucija, kao što su npr. oružane snage. Ali, što je duže prisustvo žena u oružanim snagama, to je i pristup novim generacijama vojnikinja olakšan.
Postavlja se i pitanje faktora koji doprinose većem prisustvu žena u sastavu oružanih snaga neke zemlje i konstatuje se da što vojska više zavisi od civilnog političkog ambijenta, to će spoljni ekonomski i politički uticaji više uslovljavati proces povećanog vojnog učešća žena. Drugim rečima, manja je verovatnoća da žene stupe u oružane snage u patrijarhalnim i diskriminatornim društvima a veća u demokratskim, egalitarnim društvima. S druge strane, visoka stopa nezaposlenosti (posebno među mladim muškarcima) dovodi do njihove povećane spremnosti za vojnu službu, tako da ekonomska kriza, zajedno s pratećom nezaposlenošću, sa svoje strane, umanjuje mogućnosti za žene u vojsci. Naprotiv, kada je ekonomija u ekspanziji, opada broj raspoloživih muškaraca za tu vrstu radnog angažovanja, a rastu potrebe oružanih snaga za ljudstvom, pa se vojne mogućnosti za žene povećavaju.
Ali pored tih mirnodopskih faktora, značajnu, ako ne i presudnu ulogu imaju faktori ugrožene nacionalne bezbednosti. Kada je visok nivo bezbednosnih pretnji po društvo, povećava se vojno učešće i broj vojnih pozicija dostupnih ženama, i u tom smislu svetski ratovi dvadesetog veka bili su prekretnice za ulazak žena u vojne formacije. Kad god su se društva suočavala s rizicima za opstanak, žene su uzimale oružje i postajale borkinje, pri čemu njihovo učešće nije bilo smatrano samo dobrodošlim, već je i aktivno traženo. To se događalo tokom celog dvadesetog veka, u oba svetska rata, u revolucionarnim pokretima, nacionalno oslobodilačkim ratovima, prilikom formiranja novih država, i u različitim situacijama ugroženih granica i suočavanja sa vojno daleko nadmoćnijim neprijateljskim snagama. Međutim, iskustvo pokazuje da se i u društvima s niskim pretnjama po nacionalnu bezbednost, ali sa egalitarnim kulturološkim vrednostima, koja podržavaju rodnu ravnopravnost, vojno učešće žena se povećava, kao što je slučaj npr. sa Kanadom, Švedskom i Južnoafričkom Republikom, gde se ,,žensko pravo na uniformu” realizuje sve sigurnije i kompletnije. Treba svakako pomenuti i primere dobre prakse iz drugih zemalja, posebno onih sličnog mentaliteta i bliske regionalne lociranosti. Znatnu ulogu imaju i uticaji međunarodnih organizacija, npr. mirovnih misija UN, u čijem sastavu je sve više žena, ali i vojnih saveza, npr. iskustva NATO zemalja u kojima žene imaju sve značajnije i brojnije vojne uloge. Svi ti međunarodni primeri ukazuju da bojna gotovost nije opala kada su žene ušle u sastav oružanih snaga tako da se njihove uloge sve više povećavaju i šire, kao što je npr. najnovije britansko ukidanje zabrane da se žene bore na prvoj liniji fronta.
Naučna savetnica u Institutu društvenih nauka u Beogradu