Daleko od Fejdoa

Radnja Fejdoovog vodvilja „Hotel `Slobodan promet`” (1894) dešava se između dva bračna para i uključuje vešto konstruisane komične situacije planiranja preljube, zamene identiteta, nesporazuma izazvanih mucanjem lika koji jedva govori kad je kišno vreme. Iako je osnovni cilj Fejdoovih vodvilja zabavljanje publike putem majstorski izgrađenih zapleta, obrta i raspleta, zbog čega je preovlađujuće mišljenje o njima da su laki, oni imaju i drugu stranu – tamniji, kritički smisao. Fejdoovi likovi su uglavnom predstavnici društvenog krema, a licemeri su i varalice, dok su njihovi odnosi dubinski truli, prožeti lažnim moralom. Ovaj pisac je isticao da njegove vodvilje treba igrati kao da su tragedije, verujući da svaki bolan ljudski problem ima i komičnu stranu, mogućnost burlesknog tumačenja.

Imajući u vidu umetničku reputaciju Jugoslovenskog dramskog pozorišta i izbor Borisa Liješevića za reditelja ovog komada, nadali smo se estetizovanijem scenskom čitanju, istraživanju naličja značenja vodvilja, predstavi koja bi na scenu donela njegovu dvoznačnost. To nažalost nismo dobili. Predstava „Hotel `Slobodan promet`” je previše bleda, u njoj se ne razaznaje ideja vodilja, ni stilska doslednost. Ne samo da na sceni nije otelotvorena pomenuta složenost značenja Fejdoovih komičnih konstrukcija, već nije uspešno ispunjena ni osnovna misija igre, glatko zabavljanje publike. Predstava ne ostvaruje neizmerno veće, dalekosežnije komičke mogućnosti teksta.

U skladu sa navedenim odsustvom stilske konzistentnosti, glumci su igrali kako se ko snašao, sa više ili manje uspeha. Nikola Đuričko je solidno napravio lik preduzimača Pinglea, kao licemernog smušenjaka, krutog trapavca, Anželikinog muža i Marselinog ljubavnika. Anđelika Simić, inače glumica raskošnog talenta, u ulozi Anželike nije izrazila svoje mnogo veće mogućnosti, njen lik zapostavljene supruge je neupečatljiv. Srđan Timarov igra energičnije, njegov lik Pingleovog prijatelja, arhitekte Pajardena, samouverenog mačo tipa koji svoju ženu Marselu ne zarezuje ni za suvu šljivu, scenski je opipljiviji. Nataša Tapušković neubedljivo igra Marselu, prenaglašeno i usiljeno predstavlja zanemarenu ženu i koketnu ljubavnicu.

Dragan Jovanović u ulozi Matjea, sporadično mucavog prijatelja Pingelovih, doneo je tečniju komiku, oblikujući lik sa blentavom naivnošću osobenog šarma. Njegove ćerke Violeta (Anđela Jovanović), Margerita (Marija Klanac), Pakereta (Sanja Marković) i Pervenša (Tea Gjorgjioska) su povremeno komički upečatljive. Miodrag Dragičević kao Pajardenov nećak Maksim jasno je predstavio njegov preobražaj, od sputanog štrebera usredsređenog na Kanta, do samopouzdanog muškarca, probuđenog u susretu sa vragolastom služavkom Viktorijom (Milica Gojković). Bojan Dimitrijević igra Bastijena i Komesara kao Bojan Dimitrijević, sebi svojstveno, dopadljivo maniristički, dok je Amar Ćorović ekscentrični hotelski služebnik Bulo.

Kostimi Maje Mirković su korektni, ali su možda mogli da budu upadljiviji, imajući u vidu nametljivu brzinu vodvilja. Scenografski rad Aleksandra Denića je prepoznatljiv, u prvom i trećem činu prostor markira ogroman reklamni plakat koji određuje Pingleovu radnu sredinu. U drugom činu koji se dešava u hotelu, prostor je ambiciozno rešen, na dva nivoa, i načičkan je reklamama koje lepo dočaravaju život velegrada, noćna svetla Pariza. Ova scenografija je nesporno upečatljiva za sebe, ali ne odgovara mnogo vodvilju, više bi pogodovala realističkoj igri koja ne pripada ovoj predstavi. Teško je nažalost reći šta uopšte suštinski pripada ovoj predstavi nejasnih namera i nespretne realizacije.