NATO fantomi u srpskoj prozi

U ambasadi Srbije u Londonu nedavno je predstavljena knjiga „Duhovi kruže Srbijom: reprezentacije istorije i rata u književnoj imaginaciji” Dejvida Norisa koji od 1981. predaje na Katedri za slavistiku Univerziteta u Notingemu. U ovoj knjizi, koja nije prevedena na srpski, autor se bavio ratnim traumama u srpskoj prozi.

Noris je autor studija „Balkanski mit – pitanja identiteta” i „Beograd”, pisao je o doživljaju vremena u prozi Andrića i Crnjanskog, intertekstualnosti u „Očevima i ocima” Slobodana Selenića, slici grada u „Gorskom vijencu”, narativnim formama u prozi i na filmu devedesetih godina...

Analizirali ste srpsku književnost s kraja 20. veka koju progone aveti istorije i rata, ali i noviju prozu u kojoj se pisci vraćaju toj tematici kao nezaceljenim ranama?

Tokom osamdesetih godina prošlog veka srpski pisci su doveli u pitanje zvaničnu verziju istorije nudeći nova tumačenja prošlosti, posebno kroz priče o zbivanjima u Drugom svetskom ratu. Umesto da, kao nekad, pripovedaju o partizanskom junaštvu, oni su ponudili iznijansiranu sliku jednog složenog rata i nasleđa okrutnosti počinjenih tokom tog perioda. Njihove priče često uključuju duhove i groteskne slike. Jedan od ranih primera je „Golubnjača” Jovana Radulovića, gde Lukica, dečak koji je u središtu ovih pripovedaka, biva svedok opela koje se drži nad jamom u koju su ustaše posle pokolja bacile svoje žrtve. U vrelini dana, njemu se pričinjava da vidi kako duhovi preminulih izleću iz jame. Našao sam mnogo primera korišćenja sličnih motiva u delima Slobodana Selenića, Danila Kiša, Svetlane Velmar Janković, Radoslava Bratića i drugih pisaca. Duhovi u tim pričama su znak nerazrešenog društvenog nasilja i vraćaju se zarad osvete ili smirenja. Strukturu svih ovih dela karakteriše usredsređenost na teškoće rekonstruisanja prošlosti. Kako kaže bezimeni pripovedač Isakovićevog romana „Tren 2”: „Ljudi različito pamte”. Različiti izvori se ne podudaraju i svako značenje koje bi prošlost mogla imati menja se ili nestaje poput tragova u pesku, kao što Svetlana Velmar Janković piše u „Lagumu”. Nemoguće je saznati šta se stvarno dogodilo. Istorija u ovim delima postoji na nejasnoj granici između onog što se stvarno desilo i onog što ljudi pamte, između istorijskog poretka i sveta sna. Ovi srpski pisci pišu novu vrstu istorijske proze koja se zasniva na mreži sećanja i fiktivnih dokumenata, na način koji podseća na preokupacije drugih savremenih pisaca u Evropi i Americi. U stvari, glavni podsticaj za ovu knjigu i jeste bio da istražim neke aspekte savremene srpske književnosti u vezi sa tim širim književnim kontekstom.

Senke rata prevladavaju i u kasnijem periodu, tokom ratnih devedesetih...

Tokom devedesetih godina pisci su premestili svoju pažnju sa sećanja na prethodni rat, na stvarnost tekućeg sukoba, ali su i dalje koristili groteskne i fantastične slike da predstave širu istorijsku krizu. Jedan svet je nestajao u ruševinama istorije, a stare izvesnosti cepale su se još žešće nego tokom osamdesetih godina. Sadašnjost je delovala sumorno, a budućnost beznadežno. Srbija je živela u potpalublju, kako Vladimir Arsenijević opisuje u svom romanu o životu u Beogradu toga vremena. A pripovedač romana „Mamac” Davida Albaharija pokušava da pobegne od stvarnosti rata napuštajući Srbiju, ali ga opseda glas njegove preminule majke, čije priče o njenoj vlastitoj istorijskoj traumi ga stalno podsećaju da nema bekstva od građanskog rata koji je ostavio kod kuće. Avetinjski i groteskni motivi su zajednička karakteristika ratne književnosti osamdesetih i devedesetih godina i čine i dalje vezu između istorijske proze u Srbiji i drugde u svetu.

Govorite o fantomima NATO-a u srpskoj književnosti?

To je treća faza u mojoj studiji avetinjskih motiva u savremenoj srpskoj književnosti. Duhovi Drugog svetskog rata i turobne slike iz proze devedesetih vode književnom evociranju NATO bombardovanja, ali sada takve slike dobijaju drugačiju semantičku težinu. U svom pikarskom romanu „Carigradski drum” Nenad Ilić sledi doživljaje jednog pravoslavnog sveštenika, popa Mikija, tokom NATO bombardovanja Srbije. Pop Miki poseduje tajni rukopis koji beleži tajanstveno putovanje grupe putnika kroz turbulentnu i krvavu srpsku istoriju. Događaji iz sadašnjeg sukoba ispričani su u stilu komičnog romana, dok zbivanja iz prošlosti imaju kontrastni ton stvarne istorijske krize. Dok on čita o događajima iz prošlosti, distinkcija između prošlosti i sadašnjosti počinje da se gubi, sve dok i on sam ne iščezne. Čudne i avetinjske pojave prisutne su i u „Pristupu u počinak” Miroslava Josića Višnjića i u „Pod senkom zmaja” Đorđa Pisareva. Pas koji govori u „Ovo bi mogao biti vaš srećan dan” Milete Prodanovića služi da istakne apsurdnost sukoba, predstavljenog na Zapadu u vidu televizijskog spektakla. Prvi put u celom ovom periodu, rat je prikazan sa humornom notom. Međutim, to je dvosmislen smeh grotesknog karnevala. Takav smeh nudi katarzu, osećanje oslobođenja od straha od smrti. Istovremeno, u tom smehu postoji i satanska nota; pretnja koju donose spoljašnje sile ne može se ukinuti i najavljuje apokaliptičnu budućnost.

Do kog ste zaključka došli tokom pisanja knjige?

Ranija izučavanja imala su u svom središtu politiku književnosti, a književna dela su tumačena kao da su dokumentarno svedočanstvo o rađanju nacionalizma i građanskim ratovima devedesetih godina. Srpska proza iskazuje bolne posledice tih događaja, ali ostavlja i bogato književno nasleđe. Mene su posebno zanimala dva pitanja. Jedno je pojava nove vrste istorijske proze u Srbiji posle 1980. godine. Ta proza ne teži da rekonstruiše prošle događaje, nego da istraži način na koji se istorija može iskazati pripovedanjem. Druga tema je korišćenje posebne vrste avetinjskih i grotesknih motiva da bi se predstavile godine istorijske krize koje su pogodile sve oblasti društvenog i kulturnog života. U mojoj knjizi, književni, a ne politički duhovi kruže Srbijom.