Jezička i misaona (ne)pismenost

Misaona i jezička pismenost su po pravilu međusobno uslovljene. Ali na komunikativnom planu kud i kamo je bitnija misaona pismenost. Jer, ako je iskaz smislen, ako nije značenjski protivurečan, njim se ipak, i kad je jezičkim pravilima nesaglasan, dakle i kad je normativno nekorektan, prenosi određena informacija. Među nužne uslove misaone pismenosti i logičkog mišljenja uopšte spada princip neprotivurečnosti, koji podrazumeva da isti pojam istovremeno ne može biti okarakterisan isključujućim (suprotnim) karakteristikama. Tako se za nešto ne može tvrditi da je npr. i crno i belo, da jeste i nije i sl. A jezička pismenost odaje pre svega kulturni status govornika. Teško je ne složiti se s mišljenjem Vide Ognjenović da „čoveka malim čini, između ostalog, ponajviše nepismenost“.

Nisu baš česti slučajevi da se kod istog čoveka, posebno još ako on slovi za „dobrog pisca“, susretnu u jednom kratkom tekstu i misaona i jezička nepismenost. Takav primer pruža nam upravo Svetislav Basara, svojim „famoznim“ tekstom u kolumni „Famozno“, u dnevnom listu Danas (26. 12. 2016, str. 24). Basara je taj tekst naslovio „Trostruka negacija“, i on predstavlja „utuk“ na tekst „Može li nešto biti NIČIM IZAZVANO“, objavljen u „Politici“ u okviru akcije „Sačuvajmo srpski jezik“. U tom „Politikinom“ tekstu se, na primeru jedne od Basarinih rečenica, pokazuje da je izraz „ničim izazvan“, protivurečeći zakonu o „slaganju negacija“,  pokazatelj i misaone i jezičke nepismenosti svakoga ko ga upotrebljava, pa makar to bio i Basara.

U svom odgovoru na taj tekst Basara, nižući pseudoargument za pseudoargumentom,  razotkriva potpunu neupućenost u ono o čemu govori. A evo kako i zašto.

1) Naslovom „Trostruka negacija“ Basara je očigledno hteo da iskaže ironijski odnos prema terminu dvostruka negacija, o čije se pravilo upotrebom sintagme „ničim izazvan“ ogrešio. Ali, on očigledno ne zna da termin dvostruka negacija pokriva svaku višestruku negaciju. Jer dvostruka negacija u srpskom jeziku podrazumeva „sabiranje“ u sklopu iste rečenice više negacija, kojih može biti čak osam, kao npr.: Niko nikad nigde ništa nikome nikako nije mogao pričati ni o kakvom sličnom poduhvatu, s tim da se ni jedna od odričnih leksema ne može upotrebiti ako predikat nije negiran, baš kao što se bez negacije ne može upotrebiti ni iza„zvan ničim“.

2) Kritikujući primenu pravila dvostruke negacije, Basara citira i parafrazira deo mog teksta: „Mora se“ – naređuje Dr – „reći Niko nije došao, Nikad ga neće prežaliti, Ničim to nije izazvano“, pa prekida citat na datom mestu napomenom „a da bi pojasnio zašto se baš tako mora reći – i zašto je, viđi vraga, nepravilno govoriti (a ko li to, Bože tako govori) Niko je došao, Nikad će ga prežaliti, Ničim je to izazvano – jezikočuvar pribegava čistoj metafizici“, sledi citat: „To nalaže i zdravorazumska logika: jer dolazi neko a ne niko, jer možemo prežaliti nekad, a ne nikad, jer nešto može biti izazvano nečim, a ne ničim. Jer, kako je moguće da nešto bude izazvano ničim?! Nešto nije ničim izazvano, ali je nešto nečim ili svačim izazvano.“

Kritikujući me, Basara zapravo pokazuje da je u zavadi ne samo s logikom nego i samim sobom. On se, kao što se vidi, pita a? ko li to, Bože tako govori“, a celom mom tekstu upravo je povod bio što Basara tako govori. Basara, očigledno, ne shvata da je i logički i gramatički isto: Ničim je to izazvano i Ničim izazvano! Ne uviđajući značenjsku i sintaksičku ekvivalentnost tih dvaju izraza, on daje jasan primer misaone i jezičke nepismenosti.

3) Ali tu nije kraj. Vrhunac misaonog i jezičkog „kalambura“ Basara pravi poređenjem zakona o slaganju negacija sa „zakonima fizike“. Prema Basari, u izrazu „ničim izazvan“ ne može se naći „ništa gramatički neispravno“. A „argument“ koji Basara navodi spada u one neverovatne, dosada nikad nenavođene. „Zakoni fizike“ – reči su Basarine – „u jeziku jednostavno ne važe, pa je tako, recimo, rečenica ’Mile leti nadzvučnom brzinom iznad Beograda’ gramatički besprekorna, iako znamo da nema tog Mila koji bi bio u stanju samostalno da leti, pogotovo ne nadzvučnom brzinom.“ Ovde je Basara zaista prevazišao sebe: on ne može da uoči vezu između „ničim je izazvano“ i „ničim izazvano“, ali uspostavlja vezu između „ničim izazvano“ i „Miletovog leta nadzvučnom brzinom“. A time samo pokazuje da verovatno nikada nije čuo za Noama Čomskog i generativnu gramatiku, kao jednu od najvećih lingvističkih teorija u istoriji, i znamenitu rečenicu Čomskog: Bezbojne zelene ideje spavaju besno, koja je toliko puta citirana i analizirana kao pokazatelj neekvivalentnosti gramatičke i smisaone ispravnosti iskaza.

4) Navedenoj Basarinoj rečenici o Milu smisaono i strukturno je ekvivalentna npr. rečenica: „Svetislav Basara je napisao Prokletu avliju“. Sve je tu gramatički ispravno, samo je alogično, jer bi takva rečenica i kao (ne)namerna smisaona greška uvredila autora Proklete avlije. Ivo Andrić u pripoveci Mara Milosnica ima rečenicu: „Ali u prikrivanoj i ničim neizrečenoj uzajamnosti...” zato što je, kako su to svi istraživači njegovog jezika pokazivali, bio primer kako treba upotrebljavati, negovati, bogatiti i štititi književni jezik. On nikada nedostatak argumenata nije nadoknađivao upotrebom vulgarne leksike. A kod Basare u ovom tekstu kao „argument“ nalazimo da Ko„vačević sunovraća u mentalnu kaljugu politikantskog i paralogičkog proseravanja“. A borba protiv vulgarizacije jezika medija, kao borba za podizanje jezičke kulture, upravo je jedan od glavnih ciljeva akcije „Sačuvajmo srpski jezik“. Zato je Basara potpuno u pravu kada kaže da „krivica nije do jezika, nego do onih koji ga zloupotrebljavaju. Od takvih bi trebalo da se čuvamo, jezik će se već sam sačuvati“. Kad je to pisao,  Basara je, bez sumnje, mislio na sebe kao najbolji primer.      

Filološki fakultet u  Beogradu i FILUM u  Kragujevcu