Badnjaci na ekranu

Sećam se, pre nešto više od trideset godina, u decembru 1985, na padinama Gledićkih planina, koje se valovito spuštaju i nestaju u ravnicama moravske doline – još početkom decembra pao je prvi sneg. Pet godina posle smrti najvećeg sina jugoslovenskih naroda Josipa Broza – u ideološkoj zaleđini komunizma i pod parolom „I posle Tita – Tito”, njegova senka se još uveliko nadvijala nad našim životima. Zaštita imena, lika i dela velikog vođe, ali i tekovina komunističke revolucije – stavljeni su pod okrilje verbalnog delikta u zakonski okvir, u kojem je sankcionisano drugačije mišljenje i svaki pokušaj javnog manifestovanja građanske slobode, političke, ali i verske.

O Božiću se nije previše govorilo, ni u štampi, ni na televiziji. Duhovni običaji i rituali brižno su pod paskom tajne policije zadržavani isključivo unutar zidina hramova i crkava. Narodna milicija je revnosno kažnjavala vozače koji su na branike prednjih hauba svojih automobila kačili grančice badnjaka. Međutim, uprkos svemu, rigidni i čvrsti ideološki kurs države – koja je posle Broza poput broda na nemirnom moru počela sve više da leluja i nakrivljuje se – popuštao je i slabio. Te 1985. umro je čuveni američki reditelj i glumac Orson Vels. Predsednik SAD Regan i tvorac ruske perestrojke Gorbačov – prvi put su se sastali. Svečanom liturgijom u betonskom skeletu Hrama Svetog Save, koju je služio patrijarah German, zvanično je obelodanjen nastavak gradnje jednog od najvećih pravoslavnih hramova u svetu. Tog decembra, u snežnoj idili metohije manastira Ljubostinja, u malom selu Bogdanje – s prijateljima i rođacima, s kamermanom Batom Grulovićem i toncem Lalom Dragašom, snimio sam jednosatni dokumentarno-igrani film „Božić u Šumadiji”.

Baš kao i tada – ni danas ne mislim da sam bio posebno hrabar. Opčinjen bajkovitošću i lepotom božićnih običaja na selu, čiji sam protagonista i učesnik bio otkad sam naučio da kažem kako mi je ime – želeo sam da ispričam jednu toplu i jednostavnu priču. O brojnoj i složnoj seoskoj porodici koja u miru i ljubavi, uz žar badnjaka i miris tamjana, uz skromnost i smernost Badnje večeri, uz molitvu za zdravu čeljad i stoku, za berićet i dobar rod na njivi – proslavlja Božić. Tiho i bez mnogo halabuke snimali smo u najzabitijim kućama tik uz planinu – sa naturščicima, sa seljacima, sa ljudima koji su videli sočivo foto-kamere samo kada su ih slikali za ličnu kartu. Padalo mi je na pamet da je moguće da nam na snimanje bane patrola milicije, da nas rastera i zapleni snimljene kasete, da nas odvede u ’aps… Da bi tako nešto predupredili – za svaki slučaj smo kod seoske prodavnice, onako usput, ostavili aber da smo tobože došli u to selo da snimamo neku emisiju o poljoprivredi, nešto nalik „Znanju-imanju”.

Baš kao što smo snimali, u jednom dahu smo montirali i obradili film koji se pred sam Božić 1986. pojavio na video-kasetama. I postao hit s tiražom od više od 100.000 primeraka. Bilo je to vreme snažne ekspanzije videa, kada su se video-rikorderi delili na rate preko sindikata. Više od velikog poslovnog uspeha prijala mi je spoznaja da smo učinili nešto važno i korisno za narod kojem pripadamo. Za njegovu veru, tradiciju, za način življenja i istorijsko trajanje kroz vekove. Međutim, put niti je bio lak, niti posut ružama.

Mom uzbuđenju nije bilo kraja kada smo nekoliko dana pred Božić napravili TV spot, predali ga marketingu TV Beograd i uredno avansno uplatili emitovanje u EPP bloku pred drugi Dnevnik. Nacrtali smo se ispred televizora, samo što nismo ušli u ekran i – čekali da vidimo naš spot sa badnjakom i česnicom. Nažalost, očekivanja su nam bila izneverena – naše reklame nije bilo. Te noći nisam spavao. Sa ciglom u stomaku sutradan sam se obreo u zgradi televizije. Posle dva sata insistiranja da me neko primi, gnevno sam postavio pitanje direktoru TV Beograd Nenadu Ristiću: „Zašto nije emitovan TV spot za film ’Božić u Šumadiji’?” I danas pamtim svaku reč uglednog novinara koji se kao odgovorno lice u televiziji našao u nebranom grožđu. „Pobogu, Radoše, što mi bre čoveče pravite probleme, šta vučete te badnjake po ekranu, kako misliš da to pustim?”

Bio sam mlad i eksplozivan, ali sam se obuzdao. Uspeo sam da mu kažem da nije u pravu, da su to naši prelepi običaji i da mi nemamo razloga da se stidimo ni sopstvene vere, niti sopstvenog naroda. Penušio sam, bunio se, protestovao... I gle čuda, te večeri naš spot je premijerno emitovan – badnjak se prvi put pojavio u udarnom večernjem terminu na ekranu nacionalne televizije. Skoro deceniju kasnije, kad sam sa svojim filmom „Treća sreća” bio gost na festivalu u Bugarskoj – dok sam šetao vrtom naše ambasade s mojim zemljakom, tadašnjim ambasadorom i imenjakom Radošem Smiljkovićem, saznao sam šta se u tim turbulentnim vremenima dešavalo sa mojim spotom i filmom o božićnim običajima. Na zahtev RTV Beograd zasedala je Ideološka komisija CK Srbije. U godinama posle toga – svi televizijski emiteri su se utrkivali ko će pre emitovati film „Božić u Šumadiji”. Čak i Radio-televizija Srbije. Koliko se sećam, emitovala ga je najmanje pet puta. Jednoj pobedi dao sam svoj mali doprinos.

Glumac, reditelj, scenarista