Kućice za beskućnike

Od našeg dopisnika
Keln – Kada mu je tada još samo fini neznanac rekao da će mu ove zime pokloniti malu drvenu kuću u kojoj može da spava i skloni se od hladnoće, Peter je, kako kaže, bio uveren da „mora da postoji neka kvaka”. Posle 17 godina spavanja pod otvorenim nebom u Kelnu, tridesettrogodišnji Peter nije verovao u nekakvog Božić Batu, koji će njemu i njegovom psu Buču doneti malo topline u doba kada većina Nemaca misli samo o tome kako da se na Božićnom vašaru ugreje uz kuvano vino ili kako da okiti svoj topli dom i obraduje svoje najbliže. Taj fini neznanac, kojeg je upoznao na železničkoj stanici, nije bio Božić Bata već fotograf Sven Lideke, koji mu je zaista napravio i poklonio kućicu.

„On je zaista ispunio obećano. Rasplakao me je od sreće”, kaže Peter, koji je rođen u Čehoslovačkoj, a poslednjih godina „stanuje” u jednom šatoru u kelnskoj gradskoj šumi. „Sven je divan momak. On kao da me je usvojio.”

Peterova neizmerna radost samo je još više podstakla tridesetdevetogodišnjeg fotografa da učini sve što može u nameri da pomogne kelnskim beskućnicima koji ne žele da zimu provedu u državnim prihvatilištima za beskućnike.

„Želim da izbrišem tu rupu koja postoji između spavanja u parku ili ispod mosta i spavanja u svom stanu. Cilj je da ovi ljudi dobiju ponovo bar delić normalnosti i da osete da nisu sami i zaboravljeni”, kaže Sven, koji ne krije da je na ovu ideju došao gledajući TV serijal „Galileo” u kojem je prikazana priča o kalifornijskom dizajneru enterijera Gregoriju Kloenu, koji je krenuo da se bori protiv siromaštva i beskućništva tako što je skupljao korišćene materijale i od njih pravio svojevrsne kućice u kojima beskućnici mogu da prespavaju. „Oduvek sam želeo da budem stolar u slobodno vreme, tako da sam krenuo da sanjam o tome da napravim slične drvene kućice i da ih poklonim beskućnicima u Kelnu.”

Ovaj fotograf, koji trenutno radi za jedan lanac hotela, krenuo je tako što je za pod kućice uzeo obične drvene palete a zidove i krov napravio od panela impregnirane iverice, koje je obložio vatrogasnim prekrivačima tako da iole drže toplotu. Tako su beskućnici dobili kućicu u koju tek što staje dušek, pri čemu imaju jednu policu i kuke da okače stvari, kao i aparat za gašenje požara. Stanari svoj novi dom mogu i da pomere, jer je stavljen na točkiće, a mogu da ga zatvore i iznutra da bi se osećali sigurnije.

„Izgradnja jedne ovakve kućice košta između 500 i 600 evra, a na to dolazi i transport kućice koji staje između 200 i 300 evra”, priča Sven, dodajući da je izgradnju i postavljanje prve dve kućice finansirao iz sopstvenih sredstava, a da je u međuvremenu mnogo ljudi čulo za ovaj projekat i nude podršku i pomoć. „Među njima su studenti, poslovni ljudi, penzioneri, svi vrlo različitih nacionalnosti. Neki od njih nam pomažu tako što sa nama zajedno grade nove kućice. Drugi poklanjaju posteljine, dušeke, građevinski materijal, nude besplatan transport kućica ili pripremaju obroke za one koji nam pomažu u izgradnji. Među njima su i pojedini beskućnici koji nam pomažu da napravimo njihovu ali i ostale kućice.”

Upravo je Peter jedan od prvih stanara ovih kućica, koji sada pomaže Svenu i njegovom timu u izgradnju novih drvenih kućica. Zasad je napravljeno i podeljeno sedam kućica, pri čemu je svaki od stanara mogao i da bira gde želi da mu bude prozor, da li želi ravan ili kosi krov, kao i kako želi da mu dom spolja bude ofarban. Sven ističe da je lista kelnskih beskućnika koji žele ovakav dom već podugačka, ali da je on svestan da ne mogu ovako da skuće svih oko 5.000 beskućnika u Kelnu, koji su doduše zimi u najvećem broju u gradskim skloništima za ljude u nevolji.

„U izboru kome ćemo dati kućicu, vrlo nam je važno da to nisu ljudi koji imaju problem sa alkoholom i drogom, iako mi nismo u stanju da to u potpunosti proverimo. Pri tome gledamo koji ljudi pokazuju motivaciju da ovu kućicu koriste kao svojevrsni impuls za novi i nezavisniji život. Na kraju krajeva, kućica nije palata”, kaže Sven i dodaje da bi je trebalo posmatrati kao mesto gde ljudi mogu da se sakriju od hladnoće i padavina, da svoje stvari ostave na suvom i da budu sigurni od krađe i pretnji. „Ja svaku kućicu smatram kao svojevrsnu ’zakrpu za dušu’ ovih ljudi.”

Međutim, nisu svi blagonaklono prihvatili Svenov projekat pod nazivom „Mala kuća Keln”. Gradski komunalni inspektori su odmah krenuli da ispituju da li su kućice nepropisno postavljene na javnoj površini, a ako su postavljene na privatnom posedu da li za to imaju dozvolu. Ukoliko nemaju posebnu dozvolu, to znači da svakih 90 dana njeni vlasnici moraju da je pomeraju najmanje 100 metara dalje kako bi dokazali da nije u pitanju stalni objekat. I iz gradskih socijalnih službi su se žalili kako kućice „nisu dugoročno rešenje” te da „nemaju tekuću vodu, kanalizaciju i grejanje”, pitajući se „ko će biti odgovoran ako se kućice zapale”.

I dok gradski oci insistiraju da „niko ne mora ove zime da se smrzava na ulicama Kelna”, čini se da ponekad kao da ne žele da čuju psihologe ali i same beskućnike kada objašnjavaju zašto ne žele da spavaju sa nepoznatim ljudima u skloništima.

„Niko ne mora u Kelnu da spava na ulici. Naravno, ja mogu da odem u sklonište. Ali, šta ću onda da radim sa svojim psom”, kaže Peter, dodajući da u skloništima često ima zavisnika i da se dešavaju krađe. „Tamo možete ujutru da se istuširate i kada izađete iz kupatila da vidite da su vam nestale stvari, jer tamo ne postoji mogućnost da ih zaključate.”

Ponosan na svoju kućicu, Peter se nada da ga niko neće izbaciti iz nje. Sven se, pak, nada da će kućice biti podstrek da beskućnici možda nađu posao i potom pravi smeštaj. U zemlji, koja važi za najjaču evropsku ekonomiju, to očigledno nije baš tako lako, budući da se čak oko 300.000 ljudi vode kao beskućnici. Iako je ovih zimskih dana dobar deo njih u nekom od prihvatilišta, nemali broj njih se pak nada da će možda negde pod vedrim nebom naći „zakrpu za svoju dušu”.