Ništa sem duše, dobre duše

Ponosni ste na te obične mladiće iz vašeg kraja. Na Jovana, Zindu i Smilju. One koji su zaludno sedeći na stepenicama u parkiću rešili da pomognu nepoznatoj maloj Nađi iz obližnje škole. One koji su uspeli da sakupe 300.000 evra za njenu operaciju u Frajburgu. One koji za to nisu tražili ništa. One koji ni sada nemaju ništa.

Ništa sem duše. Dobre duše.

Kada posle ponoći, izlazeći iz savskog kluba „Stenka”, u prohladnoj noći Jovanu drugari počnu da kliču: „Spasao si dete Jovane, Jovane. Spasao si život Simiću, Simiću”… teško da vam se ne stegne u grudima.

Tom klicanju prisustvovali su roditelji male Nađe. Sada srećni jer se dete posle operacije oporavilo, ozdravilo. I dalje se bore da Nađu odvedu na kontrole. Za svaki put do nemačke klinike sakupljaju novac. Sada to nije ništa, kažu, a to je možda najsurovija potvrda krilatice – zdravlje nema cenu. U najtežim trenucima pomogli su im tada nepoznati dečaci. Sada ih gledaju kao svoje bližnje.

Nađin otac Aleksandar Novaković sa teskobom se seća svega kroz šta su kao porodica prošli. Smatra da je to životna etapa iz koje treba polako da se ulazi u uobičajeni, obični život. Za detalje, kako je sakupljan novac za njegovo dete, saznao je tek kasnije. Fascinantno je, kaže, kada shvatite da je mnogo nepoznatih ljudi priteklo da pomogne. Preemotivno je to sve, kaže, napominjući da je Nađa dobro, sada je na raspustu, šesti je razred.

Jovan je postao poznat. To je i zaslužio. Njegova ideja bila je da na „fejs” okače fotografije dresova poznatih koje je imao u svojoj kolekciji i da pozove sportiste da se tome pridruže. I sam je bio iznenađen odzivom na aukciju. Iz parkića je stigao među sportske zvezde. Zajedno sa drugovima. Zinda i Smilja su, kaže, bili tu. Očekivao je da se sakupi nekoliko desetina hiljada dinara, a sakupljeno je čak 300.000 evra. Sada je zaštitno lice jedne velike fondacije. Iza sebe ima seriju uspešnih humanitarnih akcija. Pred svaku novu akciju odlazi u manastir Rakovicu sa rečenicom: „Bože, ne daj da besmisao obuzme sve.”

Zinda i Smilja, njegovi drugari, ostali su ono što su i bili. Momci iz kraja. I dalje ćoškare, gluvare. Sa dvadeset četiri-pet u naponu su snage, ali posla nema. Barem ne ozbiljnog. Kao i mnoštvo momaka i devojaka iz njihove generacije, radili bi ozbiljno. Ali gde?

Smilja privremeno radi za jednog roštiljdžiju kao dostavljač. Možda je i do vaših vrata isporučio nešto. Radi duple smene da bi sakupio novac i otišao. Želi na brod. Da zaradi nešto para dok ima snage. Prekookeanski kruzer. Karta za to putovanje mu je, veruje, potvrda da je radio kao foto-reporter, mada ga, kaže, drugarica ubeđuje da počne da radi u kazinu kao krupije. Veruje da će tada lakše stići do posla na kruzeru. Ovaj dvadesetčetvorogodišnjak ima još osam ispita do kraja beogradske politehničke škole.

I Zinda prevozi robu za „Maksi” kada ga pozovu. On je godinu dana stariji. Završio je elektrotehničku školu i kaže da slabo i gleda oglase za posao u struci. Retki su. Radio je i po restoranima jer se petljao sa kuvanjem.

Oni su skromni momci. Svako priznanje odaju Jovanu. On je pokrenuo sve. Smilja kaže – dok nismo videli film „Mora da to nije sve” nismo baš bili svesni šta smo uradili. Super, ja sam na velikom platnu, to sam prvo mislio. Tek kada smo videli film, Nađu kojoj je bolje, shvatili smo šta smo uradili.

Smilja se, naravno zove Marko Smiljanić, a Zinda Miroslav Zindović.

Mora da ovo ni za njih nije sve.