Oduvek sam imala takmičarski duh

Košarkašica Sonja Petrović mnogo puta je pokazala da je borac i na terenu, ali i van njega. Posle pauze od šest godina neigranja za nacionalnu selekciju, postala je alfa i omega srpske reprezentacije. Problemi sa povredama nisu je sputali u želji da radi ono što najviše voli, a ona je nastavila  da pokazuje da je ne porede bez razloga sa Dejanom Bodirogom i Nemanjom Bjelicom. U godini iz nas osvojila je četvrto mesto u Evroligi sa ekipom Praga, u ženskoj NBA ligi sa Feniksom je stigla do polufinala, a krunu na uspešnu sezonu stavila je u Rio de Žaneiru, kada su evropske šampione osvojile olimpijsku bronzu. U novembru minule godine sa  reprezentacijom je izborila plasman na Evropsko prvenstvo koje se ovog leta igra u Češkoj, a Košarkaški savez Srbije dodelio joj je nagradu za najbolju košarkašicu u 2016. godini.

Na Olimpijskim igrama u Riju košarakašice su osvojile medalju prvi put posle 1988. godine i Igara u Seulu. Kako sada gledate na taj uspeh?

Mislim da će nam Olimpijske igre biti najupečatljivije iskustvo koje smo ikada doživele kao sportisti. Za nas je to bilo nešto totalno novo, ali da nismo osvojile bronzanu medalju verovatno bi posle Rija ostao gorak ukus i verovatno bi se pričalo da smo kao evropske šampionke podbacile.

Da li Vam je to najjači utisak iz 2016. godine?

Najjači utisak  jeste četvrtfinale sa Autralijom. To je bila prekretnica za našu ekipu. Bile smo svesne da je Australija favorit, ali sve vreme i pre utakmice i na terenu osećao se taj adrenalin, koji nas je gurao. Kada se utakmica završila bile smo u suzama, grlile smo se, skakale, a onda smo pogledale Autralijanke koje su bile zabezeknute. Bili su to veoma emotivni momenti.

Srbija ima osvojeno evropsko zlato i olimpijsku bronzu, a kako ćete pronaći motivaciju za naredni period?

Igre u Riju su bile neki vrh u našim karijerama i mislim da ćemo samo zbog toga da pokušamo da se motivišemo i da vidimo da li ćemo moći da izdržimo još jedan ciklus. Četiri godine je dug period za žensku košarku, a sada nam je glavni cilj Evropsko prvenstvo u junu. To će nam biti pokazatelj koliko ekipa još može da opstane na okupu, jer je neminovno da će ovog leta biti nekih promena.

EP će biti prvo takmičenje na kojem ćete igrati bez kapitenke Milice Dabović. Kako će izgledati reprezentacija bez nje?

Milica Dabović se povukla, a veliko pitanje za nas je i status Danijel Pejdž, koja je povređena. One su imale značajnu ulogu, kako na terenu kao i van njega. Iako nije igrala mnogo u Riju, Milica je bila ta koja je sazivala sastanke i priča pre utakmica, bila je motivator. Još uvek se nije razgovaralo o tome ko će da je zameni.

Prag brani četvrto mesto u Evroligi, a kakva su očekivanja od ove sezone? Kako ste zadovoljni svojim učinkom?

Cilj nam je da prođemo na fajnal for. Imamo ekipu koja je dugo godina na okupu i stvarno se dobro razumemo, poštujemo se i družimo. Ne znam da li je to zbog toga što sam možda i fizički i psihički stasala, ali Prag kao grad i kao klub mi leži. Mislim da sam tamo odigrala nekoliko najboljih košarkaških partija.

Hoćemo li Vas ove godine  gledati u ženskoj NBA ligi?

Kada sam odlazila, Feniks je istakao da bi želeo da se vratim i u novoj sezoni, a agenti su mi rekli da imam i druge mogućnosti. Sada mi je fokus da se spremimo za EP, a onda ću videli da li ću otići u Ameriku. Ja sam tip igrača koji svaki trening voli da odradi maksimalno, da uvek budem dobar primer za neku mlađu igračicu. Volim da idem nasmejana na trening i na utakimcu, da uvek pristupim profesionalno i da sam gladna košarke. Kada igraš 365 dana onda je teško da postigneš sve i da se motivišeš. Moram još da izvagam, da vidim da li sam spremna da dve godine za redom da sve to ostvarim.

Prošla godina Vam je bila jedna od uspešnijih, a da li postoji nešto što ne želte da pamtite?

Što se tiče stvari na košarkaškom planu, mislim da nigde nismo značajno podbacili. Neka osnovna očekivanja smo ispunili, a negde premašili. Možda jedini trenutak koji bih izbacila iz sećanja jeste situacija na meču polufinala OI sa Španijom, kada sam šutnula reklamu. Žao mi je zbog slike koja se prenela u svetu, ali mislim da je ta situacija pokazala kako sam se osećala u tom trenutku. Bile smo nemoćne, nisam znala kako da trgnem ni sebe ni ekipu i onda sam dozvolila sebi nekarakteristične momente.

Šta želite da Vam donese 2017. godina?

U ovoj godini želim da budem zdrava, da mi ništa ne fali, a za sve drugo ću naći način da nekako postignem. Ići ću korak po korak, dan po dan, mesec po mesec pa gde me put odvede.

Praznici su vam radni dani, daleko od svojih najbližih. Kako se oni provode u domu porodice Petrović?

Kada sam bila mlađa Novu godinu smo uvek slavili porodično, a moj zadatak je bio da kitim jelku i baš sam volela to da radim. Nikada mi nije žao što Novu godinu ne provedem u krugu porodice, koliko mi je žao što u poslednjih deset godina nikada nisam bila u Beogradu za Božić, pošto skoro uvek igram  utakmicu. Više volim Božić nego Novu godinu, volim tu atmosferu koja vlada tokom praznika, jer su ljudi drugačiji. Volim da budem u tom periodu u Beogradu. Sestre i rođaci su postali roditelji, pa je poslednjih godina u mojoj porodici mnogo dece i volim da provodim vreme sa njima, jer mi je to baš dobar odmor.

Kako izgledaju vaši dani u Beogradu?

Otkako sam se vratila u reprezentaciju u Beogradu ne provodim mnogo vremena, a i kada dođem moji dani su uglavnom ispunjeni. Nisam ni navikla da imam momente kada sam samo kod kuće čitam knjige, gledam filmove. To se ne dešava, to je luksuz koji sebi retko mogu da priuštim. Čovek s godinama nauči šta su mu prioriteti, pa tako i ja sa godinama želim da budem sa svojom porodicom i prijateljima. Po stilu života Prag mi je sličan Beogradu, ali ništa ne može da se poredi sa vremenom provdenim u rodnom gradu.

Javnosti je malo poznato da ste vi student Fakulteta organizacionih nauka i da ste na dva koraka od diplomiranja. Kako ste uspeli da uskladite profesionalnu karijeru i visoko obrazovanje?

Zbog tate koji je bio košarkaški sudija i generalni sekretar mnogi misle da sam ja samo dete iz sportske porodice. U mojoj porodici svi imaju visoko obrazovanje i kada sam napuštala redovno školovanje zbog košarke, to je bila odluka sa kojom se uopšte nisu složili. Kada je došlo vreme za upis na fakultet, znala sam da po tom pitanju ne želim da odskačem od familije. Visoko obrazovanje nije se dovodilo u pitanje, a nisam htela da upišem privatni fakultet. Kada sam upisala FON znala sam da nigde ne žurim, da mi diploma ne treba u roku od četiri godine. Bliži se kraj, a to je najbitnije. Smatram da je za svakog sportistu važno obrazovanje, ali žene još više. Ženski sport nije profitabilan da bi se za ceo život obezbedio. Kada se obrazuješ i razvijaš na drugim poljima, sebi otvaraš nove opcije u životu.

Da li je pored košarke bilo još stvari koje su Vas zanimale?

Pre košarke trenirala sam gimnastiku, onda sam uporedo sa košarkom išla i na ples, folklor, učila engleski, išla sam na takmičenja, pisala pesme. Isprobala smo svašta, ali možda je košarka postala prvi izbor jer me je na početku trenirao tata. Oduvek sam imala takmičarski duh, volela sam da pobeđujem. Sve dok treniranje košarke nije počelo da daje rezultate, svi ljudi oko mene su govorili: „Imala si tolike talente, toliko si obećavala a ti si izabrala košarku“. Imala sreću da sam uvek imala podršku porodice za sve svoje odluke i želje.

Imali ste dosta problema sa povredama, a u jednom trenutku karijera Vam je visila od koncu. Sve ste podredili košarci, postoji li žal zbog takve odluke?

Ne žalim što sam košarci dala prioritet, jer me je oblikovala kao osobu, podstakla je pozitivnu promenu. Uvek naglašavam da sam bila veoma razmažena, a košarka me je naučila da na terenu i van njega ne mogu uvek da budem u centru pažnje, da se ne vrti sve oko mene. Da je za veliki uspeh potrebno da se podredim timu, da odigram slabije, a da to bude za dobrobit ekipe. Kolektivni sport je dobra škola za bilo koju sferu u životu kojom će se kasnije baviti. Košarka mi je omogućila da se rano osamostalim, brzo sam stekla neku slobodu, jer u Srbiji retko koja devojka u tim godinama može to da doživi. Nikada mi nije bilo žao, jer mi je košarka dala neku sigurnost u životu, a pitanje je da li bih tu sigurnost imala da sam izabrala drugi put.