Zemlja faraona

Pokušavao sam da se prisetim na šta me podseća projekat „Beograd na vodi”; znao sam da ima neku jasnu istorijsku analogiju ali dugo nisam uspevao da iz sećanja prizovem bilo kakav sličan slučaj. A onda mi je odjednom, iz ko zna kojeg dela nesvesnog, iskočio film koji sam kao dete obožavao. Pronašao sam ga na internetu i seo da ga pogledam sada, posle toliko godina, da proverim da li me dečačke uspomene varaju.

Reč je o „Zemlji faraona”, američkom istorijskom spektaklu snimljenom 1955. godine u režiji Hauarda Hoksa. Kao jedan od autora scenarija potpisao se i sam Vilijam Fokner. Radnja se odvija u Egiptu, sredinom trećeg milenijuma pre naše ere. Faraon je opsednut pripremama za izgradnju piramide iz koje će krenuti u svoj drugi, zagrobni život. Ali u gradnji njegove buduće grobnice potreban mu je neko ko će smisliti savršen način na koji će zauvek biti sačuvani tajni prolazi koji vode do njegovog tela i enormnog blaga koje će s njim biti pokopano. Nezadovoljan ponudom domaćih arhitekata, on angažuje stranca, genijalnog graditelja koji se nalazi među zarobljenicima iz faraonovog poslednjeg ratnog pohoda. Ova ponuda, međutim, sadrži i pakleni dodatak: graditelj će, zbog sigurnosti, biti pogubljen onog trenutka kad grobnica bude završena. Arhitekta, kao pravi patriota, pristaje na to u zamenu za slobodu svog naroda.

Tu se pojavljuje komplikacija u vidu zavodljive kiparske princeze. Ona otkriva ogromnu zbirku finih zlatnih predmeta i nakita koje faraon čuva za svoj zagrobni život. Koristi svoju lepotu i lukavost da bi postala njegova druga žena i odmah pokušava da se dokopa jedne raskošne ogrlice. Ali faraon joj to ne dozvoljava, uz objašnjenje da će mu sve to silno zlato biti potrebno za troškove na onom svetu, s obzirom na to da tamo ostaje zauvek. Opsednuta blagom koje joj je nadohvat ruke, kiparska princeza kuje zaveru u kojoj ginu svi, od faraonove prve, dobre i smerne supruge, do izvršioca zavere i, na kraju, samog faraona. Jedino princeza ostaje živa, dočekavši da postane kraljica Egipta. Ali, avaj, baš u tom trenutku počinje da funkcioniše savršeni mehanizam zaštite faraonovog tela i njegovog blaga, pa novopečena kraljica ostaje zauvek zarobljena u ogromnoj piramidi. Strani arhitekta i njegov narod ipak se spasavaju, zahvaljujući dobroti faraonovog zamenika, i odlaze srećni svojoj kući.

U čemu je, dakle, analogija? Pre svega, u samoj izgradnji „Beograda na vodi” i egipatske piramide. U oba slučaja, vladar s neograničenom moći želi da se spase prolaznosti života. Sama kula od ne-znam-ni-ja-koliko spratova, koja će krasiti megalomanski projekat na obali Save, i faraonova ogromna grobnica po nameni liče jedno na drugo: oni će tu ostati zauvek kao spomenik njenom graditelju i predstavljati svedočanstvo o njegovoj nemerljivoj moći.

Zatim, vreme i novac koji su potrebni da bi se obe građevine sagradile. To se postiže na istovetan način – nasiljem nad velikim delom stanovništva. Godinama su ljudi u drevnom Egiptu stenjali, grcali i umirali ostvarujući san jednog čoveka. Godinama će se odigravati slična stvar i na savskoj obali. Čitave generacije platiće svojim nesrećnim sudbinama ideju jednog čoveka da sebi podigne spomenik. Jer, neće stradati samo oni mladi ljudi koji su pobegli u svet da ne bi, na ovaj ili onaj način, bili prinuđeni da učestvuju u ovom besmislenom poduhvatu. Stradaće i oni koji će tu ostati i, zajedno sa svojom decom i decom njihove dece nastaviti da žive u gradu čiji će zaštitni znak biti nakazna građevina.

Ostaje nam da razjasnimo i princezinu pojavu, odnosno, što bi Francuzi rekli: „cherchez la femme” (potražite ženu). Mislim da je njena pojava Hoksu poslužila kao sinonim za pohlepu. U njoj su oličeni svi oni licemeri, i muškog i ženskog pola, koji iz ličnog interesa veličaju apsolutnog vladara, podilaze mu preko svake mere dobrog ukusa, ali istovremeno i sanjaju o njegovom kraju, verujući kako su oni upravo ti koji su na redu da vladaju i nadajući se bogatom plenu koji će tom prilikom zgrabiti za sebe. Naravno, nisu svesni zamke koju im je postavio odlazeći polubog. Kako u filmu, tako i u ovoj našoj priči, jedini koji na kraju iz svega izlaze kao dobitnici jesu inostrani arhitekta i njegov narod koji će dobiti slobodu, odnosno, u ovom drugom slučaju – novac.

Posmatrajući događaje oko gradnje egipatske piramide od pre pet milenijuma, zatim Hoksov prilično neuspeli film o tome (na mene je kao dete ostavio snažan utisak ali danas mi izgleda dozlaboga naivno), kao i ovo što se odigrava u mom gradu na obali Save, ne preostaje mi ništa nego da citiram Borislava Pekića: „Marks je kazao da se istorija ponavlja. Prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa. Izgleda, međutim, da se svaki događaj jednom odigran kao farsa zatim ponavlja kao tragedija”.

Reditelj