Kraj jedne ere

Mnoge je iznenadila odluka Marine Maljković da se posle nepunih šest godina povuče s kormila ženske košarkaške reprezentacije, u trenutku najvećih uspeha u istoriji nacionalnog tima koji je šampion Evrope i osvajač olimpijske bronze. Kao razlog je navela „emotivno i fizičko pražnjenje”, što je kod mnogih probudilo sumnju u motive odlaska, jer važi za snažnu ličnost koja se ne „prazni” tako lako. Ako je njen motiv da se povuče dok je na vrhuncu (reprezentacija teško da može više od ovoga), onda takav potez može da se razume. Međutim, treba imati u vidu i to da je njena prethodna ostavka, u oktobru 2015, imala cilj da se skrene pažnja na neke loše pojave u ženskoj košarci (i onda se pozivala na „emotivno i fizičko pražnjenje”). Tada je, ipak, nastavila započeti posao i poslala snažnu poruku: trećinu svoje godišnje plate u KSS prosledila je na račune 12 klubova ženske lige.

Šta god se u budućnosti bude dešavalo u srpskoj ženskoj košarci, jedno je izvesno – ona će se uvek deliti na vreme pre i posle Marine Maljković. To je ono najvažnije što će ikada pisati u biografiji ove samouverene žene koja je reprezentaciju preuzela u drugoj evropskoj diviziji i za nepune četiri godine je odvela do evropskog trona.

Jedan je od najmlađih i najuspešnijih stručnjaka u evropskoj košarci u poslednjih pet godina. Fiba ju je lane proglasila trenerom godine u ženskoj konkurenciji. Rođena je 26. septembra 1981, u vreme kad je njen otac Božidar bio pomoćnik Ranku Žeravici na klupi Crvene zvezde. Uz njega je upoznala najbolju evropsku košarku „iznutra”, dok je bio jedan od najboljih stručnjaka na kontinentu (četvorostruki osvajač Evrolige), i nema sumnje da je to odredilo njen životni put, mada je odavno izašla iz njegove senke.

Trenersku karijeru je počela u novobeogradskom Ušću, klubu koji je njen otac osnovao s trojicom prijatelja 1971. Tada je uradila nešto nalik Pokretu za žensku košarku koji danas s ponosom vodi: osnovala je žensku sekciju i počela da okuplja talentovane devojčice. Tu je uspešno odbranila „diplomski rad”: kao igrač-trener klub je iz „beton lige” uvela u Prvu ligu.

Upisala je psihologiju, a onda prešla na Višu trenersku i tu diplomirala. Tečno govori engleski, španski i francuski i solidno grčki. U ranom detinjstvu maštala je da bude novinar. U Francuskoj je kratko provela u čuvenoj glumačkoj radionici Pitera Bruka, kada je bila i statista u filmu „Ronin”.

Posle lokalnih uspeha s Hemofarmom (2007–2009) i Partizanom (2009–2013), s kojima je osvajala trofeje kao od šale, preuzela je reprezentaciju 2011. Paralelno je radila i u Lionu (2013–2016) iz kojeg je lane prešla u Galatasaraj iz Istanbula. Kao i selektor muškog tima Aleksandar Đorđević, imala je ugovor sa savezom do leta 2019. Do tada je imao mandat i Dragan Đilas, koji ju je doveo, ali se on prošlog meseca povukao s mesta predsednika KSS-a.