Klikeri sa tavana u Ravnom Selu

U Beogradu. Prvo pozdrav Mihailu na razigranom konju, pa burek sa sirom kod Trpkovića, u Dimitrija Tucovića. Pamtim taj ukus dobro. Godinama sam svraćao i upoznao većinu članova cenjene porodice. Danas mi nešto gorči. Kako i ne bi kad je tu iza ugla u Đurićevoj i sad zgrada i stan sa pločicom na vratima sa mojim imenom i prezimenom. Bio.

I nisam mogao tih sedamdeset osam koraka uzbrdo. Preko Brankovog mosta, pa što dalje i bliže mojoj vojvođanskoj mladosti. Ružni, stari tramvaj, klopara po lepim novim bulevarima.

Od iskoraka Čika Jove Zmaja, pa dole do razmahnutog Miletića s obe strane Zmaj Jovine ulice po izlozima tražio sam matursku sliku sa mojim prepadnutim likom. Nisam našao dobro poznati, svetloplavi pano, sa puno vinjeta i slika zrelih, lepih devojčica i nekih balavaca, vršnjaka, tih istih lepotica, maturanata Gimnazije „J. J. Zmaj”, školske 1972/1973. ni u jednom izlogu i, što je

gore, ni mnoge izloge nisam našao. Kao da smo stvarno ušli u godine kada je već sve bilo, sve dotrajalo i nestaje.

A sad ka severu Bačke, da Zvonku, i životu u inat opovrgnem da: „Neću više ići na tu stranu.” Eto, baš hoću.

U Somboru najširi bulevari. Širi i lepši od Nevskog prospekta, Knez Mihailove, Zmaj Jovine i nekadašnje Vase Miskina u Sarajevu. Sve zeleno, a boje i barok kipe na sve strane. Sto devedeset kilometara puteva i 191 km drvoreda. Još jednom da vidim bođoš, iako od njegove široke krošnje ne vidim nebo.

Seo sam na klupu do bronzanog Laze. Obojica prebacili ruku preko klupe. On levu, ja desnu. Ne diže glavu sa knjige, koju je u krilu pridržavao desnom rukom i

otvorenom stranicom sa, kažu, najlepšom pesmom napisanom na jeziku koji najbolje razumem: „Santa Marija dela salute”.

Kao da čuh Lazine reči: „Šta se to toliko, suštastveno promenilo u tvom pogledu?”

– Svašta, moj imenjače – promrmljah.

I nisam mu rekao da obilazim oko mog Ravnog Sela, okolo. Žurim mu, a sve me strah mu doći, pa okolo. Banuću sa zapadne strane, od Despotova, pa do centra mog sveta i srca – Ravnog Sela. Prvo preko Jegričke u onaj drugi deo sela, Stare Šove, do zajedničkog groblja. Naramak sveća. Dobar deo familije, komšija, prijatelja, poznanika, sve ih nalazim. U selu prepoznajem kuće, od ljudi nikoga, a žurim, čeka me Jegrička, jedina autohtona vojvođanska reka i simbol naše mladosti. Nisam morao žuriti, ona usporila, nešto utanjila i utihnula, kao da je i njoj dojadilo teći bez nas, ravnoselskih klinaca. Dugo sam obilazio oko topola.

Pregledao sam sva urezana srca. Pa se opet vraćao više puta. Nikako nisam mogao naći ono koje sam urezao 1966. godine, zbog Radice Kuzmanovski kada sam otkrio da uz nas dečake postoje i devojčice.

U sredu se okupilo staro društvo iz detinjstva, i to samo iz dve ulice. Kao onda, kada smo bez poziva, plana i cilja izletali iz dvorišta. Brana banu iz Toronta, Radovan iz Njujorka, Sava iz Krčedina, Dušan i Ostoja iz Novog Sada, Mile iz Zrenjanina, ja iz Australije, Milan iz susedne ulice, Žarko i Ljubo preko puta iz komšiluka. Bora je bio dobar domaćin, kao onda, u detinjstvu kada bi uvek stao ispred nas. Počeli smo s komplimentima.

– Ala si ostario.

– A da ti vidiš sebe.

Čika Cvijo, Borin osamdesettrogogodišnji otac, senka nekadašnjeg. Starački i stasom i glasom.

Okrenu mi se i tiho, zaverenički šapnu: „Ostarilo se, dobro. Da mi je da još jednom čujem kliktaj jastreba iznad moje Gorice, u Janju u Bosni, pa da se i ja uputim, gore, za tvojim Milanom.”

Bilo je i pića i jela i tamburaša, a Žarko je, u duhu reputacije najboljeg klikeraša, skoknuo i iz kuće doneo malu vreću od cirade. Bila je nauljena, kao torba oca Milorada, posle obilaska parohije i parohijana. Pred nas je izručio dve pregršti klikera. Rekao je da to na tavanu čuva 40 i više godina.

– Čuvao sam – reče – jer sam znao da ćemo se okupiti. Sve ovo su vaši klikeri. Izaberite po pet i da operete obraz.

Začas smo na ulici, kao što smo to radili u detinjstvu, iskopali rošu i počeli. Naša klinačka cika je oživela pustu ulicu. Izroni i oživi zaboravljena fama o nama ravnoselskim klincima. Nadaleko je bilo poznato da smo mi prvo naučili da igramo klikera, vozimo bicikl i plivamo pa smo tek onda prohodali. Da, da, baš tim redosledom, ne morate verovati.

Pitajte Lazu Ristovskog, iz istog smo sela. Ponovo je Žarko počeo da pobeđuje i nosi klikere. Jedan, staklenac, svetloplavi, sa nešto tamnijim ovalnim linijama, ukrug, sakrio sam, da bar nešto od svog ponesem u Australiju.

Žarko će nam ionako sve „odneti”, jer se ni onda nije mogao pobediti, a pogotovo ne danas. Zalegali smo, bacali se, krivili i nišanili s kuka okidali, kao Vajat Erp. Uživeli smo se u igru i pomalo se i svađali i gurali, padali ustajali, preskakali jedni druge. Neko nosi, neko prestupi, sve dok Žarkov unuk nije

stao na rupu, i viknuo: „Deda, piški mi se.”

Kao da smo se probudili iz nekog bunila, kolektivne hipnoze i šokirani, iznenada ponovo ostarili. Ustajali smo sporo, bolno, slušajući krckanje nepodmazanih zglobova i teško, sipljivo disanje većine nas. Sava je onako preneražen, držeći se za bolna krsta, tiho prostenjao:

– E, j… ga.

Radovan nije mogao ustati bez pomoći, a do malopre je đipao i zalegao na sve stane.

Preko puta, s druge strane ulice, na klupi su sedeli neki naši vršnjaci, već dobro matori, gledali u nas i krstili se.

Noću sam, premeravajući svaku bolnu koščicu, dugo i tiho cvileo, kao Dušanov Lolika, tek odvojen od majke, stežući zubima tanki pamučni prekrivač. Brižna supruga me pita, da se vi niste tukli u Ravnom Selu, ili si možda ispao iz kamiona. Ne, samo smo igrali klikera, kao nekad.

U Vojvodini su me sačekale raširene ruke brojne familije, ali i rašireni planovi i spiskovi želja, šta mi valja napraviti, popraviti, doraditi

ili izraditi, dok sam ovde. Sudeći prema dužini spiska, građevinskih želja, porodica se obradovala mom dolasku, nema šta. U sestrinom dvorištu za oko mi je zapeo ćošak dvorišta između lepe šupe i ružnog komšijinog zida. U blatu se

ljuljuškalo metalno bure, bez dna i poklopca, izubijano, kao plehani tanjir moje strine Stane. Na sredini ulaza u položeno bure isprečio mi se metalni stub, pobijen u zemlju, sa lancem širokih beočuga. Sagnuo sam se. Unutra, prvo oči, pa njuška i drhtavo telo, prepadnutog psa.

– Ne boj se. Lajka ne ujeda. On je miran pas.

– Kako Lajka, a muško.

– Prvi pas kojeg smo davno imali nazvan je Lajka. Ime ne menjamo bez obzira na pol psa. Zbog toga nije frustriran, ako te to brine.

– Ne, brine me kada krene oštri severac a on u otvorenom limenom buretu na promaji i mećavi.

– Ni zbog toga nije frustriran. Ovo mu je treća zima. Lajka se okretao čas ka sestri čas ka meni, vrteći repom kao vetrobranom. Gledao sam u veselog psića, pa u bure, pa u zemlju. Svi nešto traže, a jedino Lajka ništa, a obradovala mi se više nego iko. Njoj ću napraviti kuću.

– Danas, po ovoj vrućini. Tek je pola devet, a već je 35, i to u hladu?

– Da, danas.

Mislio sam na onih minus 15 pod severcem i drhturavo telo Lajke u limenom buretu.

Bio je to jedan od onih najvrelijih letnjih dana kada niko živ, normalan i pametan ne izlazi iz kuće ili debelog hlada bez preke potrebe, velike muke, važnog poziva ili neodložnog posla.

Na 40 stepeni po pasjoj vrućini za kučkinog sina pravio sam kuću. I napravio, sa lepom terasom od srednje palete, za šta zahvaljujem Gojku iz prodavnice pića. Neki kažu da je lepša od polovine kuća u toj ulici, iako mala. Primerena stanaru, rekao sam im.

Vratio sam se iz „inostranstva” kući. Trajče mi je vratio moje vlastito radno mesto, Novak pumpu za bicikl, a prijatelji nestrpljivi da čuju utiske. I Dule se upravo vratio iz Sivca pa im stručno pojašnjava život u Srbiji. Tamo postoje tri grupe mišljenja i društvenih stratuma. Jedna grupa, koja tvrdi da tamo nema života; druga, koja je prilično optimistična: da se u Srbiji teško živi, i

treća grupa, koja ne govori istinu, da ne kažem – laže.

Čika Radivoje poentira: najgore je što im je preostalo uzdati se samo u Boga, sreću i slučaj... Razmišljao sam: da li je moguće da je burek kod Trpkovića izgubio primat i da je bolji onaj kod Makedonaca u Vrbasu, Goranci iz pekare „Evropa”, preko puta Danijelovog stana, na Bulevaru u Novom Sadu, ukoso od Žarkove kuće i preko puta Jovičine štamparije, tek na trećem mestu. Ostali ispod proseka, pa ih nisam ni bodovao. Ne mogu se načuditi, šta bi Trpkoviću. I u maršalov kabinet su kriomice nosili vruće tepsije bureka, a vidi danas... Pita me Trajče da li je u pravu što ne ide više tamo. Jesi Trajče, kažem glasno, da me svi čuju i odobre klimanjem glave.

E, baš da vam ne bih rekao da sam već prve večeri, na dobro ozvezdanom nebu, kopao, prebirao i tražio jednu svetlu, sitnu, treperavu zvezdu, koja me podseća na moje Ravno Selo. Dugo sam tražio i dugo nisam zaspao.

L. Kovačić, Gold Koust, Kvinslend, Australija,