Nauka u pozadini trilera „Putnici"
Крис Прат и Џенифер Лоренс у сцени из филма „Путници” (Фотографије „Сони пикчерс”)
Na koji način čovek može da se zabavi na svemirskom brodu kad se tokom intergalaktičkog putovanja probudi 90 godina pre dolaska na cilj?
Ovo je zaplet naučnofantastičnog filma „Putnici” koji se u domaćim bioskopa širom zemlje prikazuje od 29. decembra.
Dve vrlo tražene i zaposlene zvezde Holivuda, Kris Prat i Dženifer Lorens, igraju Džima i Auroru, putnike čije su se komore za spavanje na svemirskom brodu pokvarile i probudile ih iz dugogodišnje hibernacije.
„Najbliža planeta, za koju znamo da je blizu Zemljine mase jeste Proksima Kentauri-Be. Udaljena je 4,2 svetlosne godine. Letelica ’Džuno’ kruži oko Jupitera brzinom od 240.000 kilometara na sat. Dakle, ako uzmemo u obzir Jupiter, ista letelica uz pomoć gravitacije istom tom brzinom letela bi do Proksime desetine hiljada godina, tako da tehnologija mora još mnogo da se razvije kako bi postigla svetlosnu brzinu ili nešto blizu toga”, objasnio je Bredford.
Hiljade drugih putnika na brodu su duboko zamrznuti, svi sa misijom da nasele novi svet. Dok Džim i Aurora pokušavaju da razotkriju šta se tačno krije iza njihovog preranog buđenja, među njima se javlja uzajamna privlačnost.
Kada se brod pokvari, njih dvoje konačno će saznati zastrašujuću istinu zašto su ranije probuđeni.
Film „Putnici” režirao je Norvežanin Morten Tildum, poznat po drami „Igra kodova” iz 2014. godine. Scenario je napisao Džon Spejts, autor predložaka filmova „Najmračniji sat”, „Prometej” i „Doktor Strejndž”, a njegov scenario za „Putnike” godinama je u Holivudu bio na takozvanoj crnoj listi i važio za jedan od najboljih tekstova prema kojem nije snimljen film.
Uz Dženifer Lorens i Krisa Prata u filmu igraju Majkl Šin, Lorens Fišburn i Endi Garsija.
Iako je film fikcija, naučnici koji su gledali „Putnike” ukazali su da postoji i naučna osnova iza mnogih ideja koje su iskorišćene i prikazane u filmu.
Naučnica NASA Tifani Katarija, koja proučava planete koje kruže oko drugih zvezda, odnosno egzoplanete, rekla je da pronalazak planete pogodne za život i nije toliko nedostižan.
„Krajnji cilj u proučavanju egzoplaneta je da se pronađe Zemljin blizanac, da se nađe neka planeta koja je kao Zemlja, koja bi eventualno jednog dana mogla da bude kolonizovana i istražena”, rekla je Katarija za Glas Amerike.
U filmu putnici se nalaze u rotacionom svemirskom brodu koji stvara gravitaciju, što je prikazano još u filmovima od „2001: odiseja u svemiru” Stenlija Kjubrika iz 1968. do nedavnih „Interstelara” Kristofera Nolana ili „Marsovca” Ridlija Skota.
Ta ideja nije čista naučna fantastika ukazao je Džon Bredford, inženjer specijalizovan za vazdušni prostor.
„To je jedan od glavnih načina na koji ćemo da prevaziđemo poteškoće koje mogu da se pojave u mikrogravitaciji što se tiče oštećenja ljudskog organizma kao što je demineralizacija kostiju i atrofija mišića. Veštačka gravitacija rešava te probleme, a rotacija je najbolji način da se ona stvori.”
Što se tiče hibernacije u svemiru, to je ono što kompanija u kojoj Bredford radi, „Spaceworks Enterprises”, istražuje u nadi da bi to moglo da se iskoristi tokom putovanja na Mars.
Jedna od mogućih posledica dugoročnog boravka u svemiru i u mikrogravitaciji jeste pritisak unutar lobanje, koji oštećuje vid astronauta.
Bredford je ocenio da bi hibernacija ili mirovanje moglo da bude od pomoći.
„Ako se spusti temperatura tela, uspori se metabolizam, samim tim će se smanjiti i pritisak u lobanji”, ukazao je Bredford i istakao da trenutno ljudi mogu da se drže u stanju dubokog sna dve nedelje:
„To su dve nedelje sa trenutnom medicinskom tehnologijom. Da bismo ostvarili potpunu dobrobit, moramo da im damo pet ili šest meseci, a za to bi trebalo 15 ili 20 godina istraživanja da potpuno razumemo kakav će to uticaj imati na posadu. Ali što se tiče kraćih putovanja, optimisti smo da ovi dvonedeljni ciklusi mogu da budu dovoljni da podrže prve misije na Mars. Sada moramo da ubedimo NASA u to.”