Planina se ne sme potcenjivati

Pripadnici Gorske službe spasavanja Srbije (GSS) ovih dana imaju pune ruke posla: sezona skijanja u našim planinskim centrima je počela pa se treba pobrinuti za sve koji zalutaju, povrede se ili im pozli. Dežurstva su danonoćna, a u mnogim situacijama brzina delovanja je od presudnog značaja, kaže za „Politiku” Predrag Milošević (28), spasilac GSS-a.

„Dešavalo nam se da skijaš dobije infarkt ili moždani udar, a u tim situacijama bilo je najvažnije obezbediti njegov transport do bolnice u što kraćem roku. Kada je lepo vreme i dobra vidljivost, ljudi na stazama se opuste i voze brže. Tada smo posebno oprezni, jer su česti sudari, pa moramo što pre da zbrinemo povređene”, priča Milošević, koji je pripadnik GSS-a od 2009. godine.

U eri moderne tehnologije gotovo svi na skijalištima imaju mobilne telefone, a u većini uređaja nalazi se i dži-pi-es. Umesto da prate znake na stazama koji veoma precizno vode do podnožja, mnogi skijaši oslone se na uputstva sa mobilnih telefona koja često nisu potpuna. Tada je neminovno da zalutaju.

„Kada neko shvati da je zalutao, a kod sebe ima mobilni telefon, važno je da pozove službu, da drži telefon blizu tela kako bi baterija što duže trajala i da sačeka spasioce. Čim primimo informaciju da se neko izgubio, lociramo njegovo kretanje pomoću poslednjeg prolaza ski-pasa i tako znamo na kojoj se instalaciji vozio pre nestanka. Tada krećemo u pretragu terena”, naglašava naš sagovornik.

Spasioci nemaju samo puno posla zimi, već tokom cele godine, jer obezbeđuju mnogobrojne akcije u prirodi, ali i priskaču u pomoć kada se neko izgubi u šumi, na planini...

„Bračni par iz Nemačke nedavno se izgubio u kanjonu Resave. Krenuli su u popodnevnim časovima u šetnju i zalutali. Obronci južnog Kučaja predstavljaju najveću nenaseljenu površinu u Srbiji i lako je izgubiti se jer svi krajolici liče jedan na drugi. Kad je počeo da pada mrak uhvatila ih je panika, ali je srećom gospođa znala naš broj telefona i zvala je. Igrom slučaja u tom predelu imali smo ekipu koja je bila na vežbi i posle sat i po vremena spasioci su pronašli bračni par i spustili ih sa planine. Nisu bili povređeni, već samo malo promrzli i uplašeni. Srećna okolnost je bila što su ih tako brzo našli, jer ko zna kako bi se završilo da su morali da ostanu celu noć napolju”, objašnjava za naš list spasilac Dušan Starinac (24), koji je četiri godine u Gorskoj službi spasavanja.

Do nesreća na planini najčešće dolazi ljudskom greškom: nedovoljna pripremljenost, neadekvatna oprema i želja da se po svaku cenu stigne do zacrtanog cilja, iako vremenski uslovi to ne dozvoljavaju, mogu dovesti do kobnog ishoda.

„Planinu nikada ne treba potceniti. Dešava se da ljudi krenu na planinarenje a da prethodno nisu proverili ni vremensku prognozu. Za ovu aktivnost neophodne su prethodna obuka i odgovarajuća oprema, ali i posebna opreznost, jer treba voditi računa ne samo o sebi već i o ljudima oko sebe. Planinar mora da zna kada mora da odustane od penjanja i da se vrati nazad, jer uslovi ne dozvoljavaju da se nastavi dalje”, navodi Starinac.

Spasioci u akciju kreću odmah po dojavi da se neko izgubio, ali ta informacija do njih često stigne sa velikim zakašnjenjem.

„Važno je da saznamo za takav događaj u roku od nekoliko sati, jer posebno obučeni, potražni psi mogu da nanjuše trag ograničeni vremenski period. A oni su veoma važni u potrazi, na terenu mogu da zamene između 20 i 30 spasilaca, jer su izuzetno brzi i veoma efikasno pretražuju okolinu”, navodi Milošević.

GSS trenutno ima četiri ovakva psa, posebno naučena da traže nestale u prirodi. Prošle godine, na primer, pas Šiba uspeo je da pronađe staru monahinju u planinama u blizini Valjeva i to u pećini koja je prethodno označena kao pregledana.

Spasilačke ekipe dežuraju neprestano u Požegi, Kruševcu, Beogradu i Boljevcu, a u toku je formiranje stanica u Nišu i Novom Sadu, čime će se u potpunosti pokriti cela zemlja. Posle dobijenog poziva o nečijem nestanku organizuju se spasilački timovi i već za sat ili dva stižu na lokaciju. U međuvremenu se na licu mesta prikupljaju informacije o nestaloj osobi, njenom zdravstvenom stanju, ali i kraju gde je nestala. Određuju se takozvane vruće tačke, mesta gde bi najverovatnije izgubljeni mogao da bude i tada kreće potraga. Najčešće se pokaže da su baš na tim tačkama i pronađene nestale osobe.

„Važno je da osoba koja se izgubi ostane smirena, da pokuša da se popne na viši predeo da bi mogla da zaključi gde je i naravno ako ima mobilni da pozove spasioce. Dobro je prilikom šetnje u planini poneti vodu, čokoladicu, ali i astrofoliju koja štiti od hladnoće ali i prevelike vreline”, objašnjava Milošević.

Ako se neko izgubi, ne bi trebalo da jede sve plodove koje nađe u prirodi, jer postoji opasnost od trovanja.

„Nedavno se u Kučajskim planinama, u blizini manastira na Mikuljskom kamenu desilo da je čovek koji je sa prijateljima išao po drva u šumu, pojeo bobičaste plodove od kojih mu je pozlilo. Ispostavilo se da je reč o retkoj otrovnoj biljci i spasen je samo zahvaljujući tome što se u blizini zatekao naš kolega koga su zvali u pomoć i koji je odmah shvatio da je reč o trovanju zbog čega je nesrećni čovek hitno prebačen u bolnicu”, priča Milošević, nezaposleni profesor fizičkog vaspitanja.

Oba spasioca GSS-a, baš kao i još oko 250 njihovih kolega svake godine moraju da obnove radne licence. Ova „obuka” traje pet dana i noći i izuzetno je naporna.

„Tokom tih dana ima jako malo sna i mnogo fizičke aktivnosti. Ima i onih koji ne mogu da izdrže takav napor, ali zahvaljujući toj obuci spremni smo u svakom trenutku da pomognemo ljudima u nevolji”, objašnjava Starinac.

A da stečeno znanje može da koristi i usred Beograda ovaj spasilac otkrio je kada ga je na ulici jedna gospođa zamolila da pomogne.

„Čovek u automobilu ispred imao je epileptični napad, skupili su se ljudi, svi su bili u panici, ali niko nije znao šta da uradi. Izvukao sam vozača iz automobila, stavio ga da leži na boku, kako nalažu pravila i ubrzo je stigla Hitna pomoć”, navodi ovaj nezaposleni spasilac koji je završio Elektrotehnički fakultet.