Ko se sve pita u Bosni i Hercegovini?

Od našeg stalnog dopisnika
Banjaluka – I pre nego što su iz Štaba NATO-a u Sarajevu javnost zatekli svojom neposrednošću oko jednog trivijalnog domaćeg pitanja, kao što je proslava Dana Republike Srpske, bilo je teško pobrojati silne međunarodne organizacije koje baveći se domaćim pitanjima, savetima i pretnjama utiču na društvena kretanja zemlje koju mnogi u svetu nazivaju protektoratom.

Na lestvici uticaja najviše mesto pripadalo je Kancelariji visokog predstavnika u BiH (OHR), najpre zbog sada već izlapelih bonskih ovlašćenja kojima je visoki predstavnik nametao zakone i menjao ustave, smenjivao izabrane zvaničnike dok je „tumačio civilni aspekt Dejtonskog sporazuma”.

Budući da je bilo teško opravdati deficit demokratije koji se vezivao uz takvu ulogu visokog predstavnika, srpski predstavnici se brinu da je ulogu u nametanju ustavnih rešenja zaposeo Ustavni sud BiH u kom, opet, sedi troje stranih sudija koje imenuje predsednik Evropskog suda za ljudska prava, da bi presuđivali o veoma osetljivim, uglavnom pitanjima nacionalnih prava.

Zapaženu ulogu ima i Savet za sprovođenje mira (PIK), telo ustanovljeno u Londonu u decembru 1995. nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, sa zadatkom da „pruža pomoć mirovnom procesu” a koji je stasao u neformalnog šefa visokom predstavniku.

Dva puta godišnje PIK zaseda u Sarajevu, komentariše i ocenjuje situaciju u BiH, redovno uspostavljajući kritičke zahteve domaćim vlastima, posebno ka Srpskoj, u čemu izostaje neophodni konsenzus jer se tome neretko usprotivi Rusija. U tom telu ukupno je 55 zemalja, ali najveći uticaj imaju članice Upravnog odbora, to jest Francuska, Italija, Japan, Kanada, Nemačka, Rusija, SAD, Velika Britanija.

Među učesnicima PIK-a, izvan Upravnog odbora, jeste i NATO, a Kina se povukla pre sedamnaest godina, dok Organizaciju islamske konferencije predstavlja Turska.

Odnos BiH sa zapadnom vojnom alijansom izuzetno je kompleksan i rastegljiv, jer iako BiH nije članica Severnoatlantskog saveza, deo je programa Partnerstvo za mir.

NATO se ne pominje striktno u Dejtonskom sporazumu, a za mnoga vojna pitanja po tom međunarodnom ugovoru nadležan je Ifor, to jest Sfor, koji se ugasio da bi tu ulogu pre više od deset godina preuzeli NATO i Eufor.

Iako se u Zakonu o odbrani BiH nastalom kao deo reforme odbrane (kada je Vojska RS ušla u sastav jedinstvene vojske BiH) i u čijem donošenju je učestvovao i NATO izražava opredeljenje za članstvo u Severnoatlantskom savezu, u RS veruju da je uloga štaba zapadne alijanse u Sarajevu isključivo savetodavna i da tumačenje zakona ne spada u njihovu misiju.

„U podeli nadležnosti sa Sfora, uloga Štaba NATO-a u Sarajevu, uspostavljenog 2005. jeste savetodavna – da daje preporuke. BiH nije član NATO-a, koji se držao po strani tamo gde je trebalo da reaguje i pruži pomoć, a sad se odjednom bavi političkim stvarima u koja ne treba da se upliće”, rekla nam je Dušanka Majkić, član Komisije za odbranu i bezbednost parlamenta BiH.

Sem što je pitanje tumačenja Dejtonskog mirovnog sporazuma, kao i uvek, poprilično rastegljivo i maglovito, zbog čega je preciznu formalnopravnu ulogu i nadležnosti NATO-a u BiH teško pouzdano locirati, jer se one tumače po potrebi, uz postojanje i nekih dokumenata koji tom štabu dozvoljavaju i smenu generala u slučaju kršenja međunarodnog ugovora. To, cene naši sagovornici, nimalo ne umanjuje neukus u uplitanju jednog vojnog saveza u dnevnopolitičke prilike jedne male zemlje.

Odgovor na to šta se uistinu desilo i da li su se uz nečiju prećutnu saglasnost u Sarajevu vojnici iz Trećeg pešadijskog puka Oružanih snaga BiH ipak 9. januara našli u Banjaluci, pitanje je koje se iz časa u čas komplikuje. Ipak, zanimljiva su neka saznanja medija u RS da je do toga došlo kako bi se izbegla još veća blamaža po BiH, da vojnici, uprkos zabrani, svojevoljno dođu na obeležavanje Dana RS, što je, kako saznaje „Evroblic”, bilo već izvesno.

„NATO u principu ne bi trebalo da ima neku nadležnost nad Oružanim snagama BiH, jer to zaista jeste unutrašnje pitanje. Očito je ovde reč o nekom poigravanju u komandovanju, pa cenim da je to zaista bila jedna neodmerena izjava iz Štaba NATO-a, pokušaj petljanja i naređivanja. To je uostalom i politički neukusno”, kaže Miloš Šolaja, profesor na FPN-u u Banjaluci.

Sem toga, pravila Oružanih snaga predviđaju mogućnost angažovanja svečane jedinice na proslavama entitetskih i državnih praznika, ali je Štab NATO-a preteći upozorio Ministarstvo odbrane BiH da se nipošto ne sme udovoljiti zahtevu Banjaluke da se 9. januara na proslavi „neustavnog praznika” postroji jedinica vojnika, a potom zatraživši i istragu o tome.

Valentin Incko, visoki predstavnik u BiH, na pitanje da prokomentariše naredbu Mladena Ivanića, predsedavajućeg Predsedništva BiH, o angažmanu pripadnika Oružanih snaga BiH, rekao je: „Ja sam zadužen za civilne aspekte Dejtonskog sporazuma, a za vojne aspekte je zadužen NATO i siguran sam da će oni razmotriti ovaj slučaj.”

Na sajtu NATO-a navodi se između ostalog da je misija u Sarajevu da se ostvari potpuna odgovornost za vojno sprovođenje Opšteg okvirnog sporazuma za mir i reformu odbrane u BiH i integraciji u evroatlantske strukture.

Supervizija za Brčko je ukinuta, ali i dalje postoji supervizor, a ta dužnost se po praksi poverava zameniku visokog predstavnika, koji je po pravilu Amerikanac, za razliku od visokog predstavnika koji je uvek dopadao Evropljanima.

Uz sve međunarodne političke i vojne organizacije koje se ne libe učešća u političkom životu, svoje stavove, netipično za sve druge države, redovno iznose i ambasadori važnih zemalja, koje i sami mediji uvlače u svakodnevna domaća pitanja, pa mnogi sarkastično pitaju da li u takvom šarolikom, domaćem i inostranom, demokratskom pluralizmu uopšte treba raspisivati izbore u BiH.