Regionalizacija poljoprivredne proizvodnje

Republika Srbija je bogom dana za poljoprivrednu proizvodnju. Ogromne obradive i kvalitetne površine, bogatstvo biljnog i životinjskog sveta, klima prilagođena svim kulturama, bogata tradicija bavljenja poljoprivredom, naučne institucije koje više od 100 godina obrazuju poljoprivrednike i trenutno 30.000 agronoma, najveće su blago srpskog agrara. Država Srbija raspolaže sa 5,11 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta od kojeg je 4,25 miliona hektara obradivo. Zemlja u Srbiji je danas ponajviše vlasništvo seljaka, zatim tajkuna (domaćih i stranih) i nešto malo u vlasništvu zadruga. Poseduje i potencijal reka i kanala i ima dobre hidrološke uslove za korišćenje vode. Međutim, dok se u svetu navodnjava 17 odsto površina, u Srbiji je to od 1,3 do tri odsto. Poslednjih decenija stalno se govori o velikim šansama, a proizvodnja u tonama stagnira ili opada decenijama. Vrednost agrarne proizvodnje u 2015. godini bila je tek 4,7 milijardi dolara i imala je pad od osam dosto. Uz pomoć Boga, ona je u 2016. godini imala rast od osam odsto i vrednost od pet milijardi dolara. I to je veoma malo. Morala bi da ima vrednost od najmanje 6,6 milijardi dolara, koliko je bila pre dve i po decenije.

Da je agrar sporedna, a ne strateška grana, i da stalno predstavlja neiskorišćenu šansu potvrda je u tome što od 2002. do 2010. godine ima prosečan rast od 0,6 odsto! Posle toga, uglavnom, pad proizvodnje. Iako Strategija doneta 2014. godine za narednu deceniju predviđa prosečan rast od najmanje 6,2 odsto! Najbolji dokaz lošeg stanja je činjenica da je u 2016. godini obavljena setva pšenice tek na 440.000 hektara. Opala je i potrošnja hleba u poslednjoj deceniji sa 101 na 83 kilograma godišnje po stanovniku! Ipak, koliko god se zaseje, pšenice će uvek biti dovoljno, jer za ishranu, rezerve i novu setvu treba nam tek 1,5 miliona tona zrna godišnje. Ali, takva proizvodnja je ispod naših mogućnosti. Ni bogati rod kukuruza od 7,7 miliona tona ne koristimo dovoljno. Izvešćemo više od tri miliona tona, stranci će njim hraniti svinje i prodavati meso Srbiji. I sada se za uvoz svinjskog mesa godišnje izdvaja oko 40 miliona dolara. Inače, ovog mesa prošle godine je u Srbiji proizvedeno oko 320.000 tona, što je za 50.000 tona više nego 2015, što je dokaz da 330.000 stočara može da proizvede dovoljno. U 200.000 praznih kuća u Srbiji trebalo bi toviti junad. U svet možemo godišnje da izvozimo 50.000 tona ,,bebi bifa”, a mi smo u 2015. izvezli tek 315, a prošle godine nešto više od 400 tona! Pre dve i po decenije Srbija je izvozila po 30.000 tona ,,bebi bifa” godišnje! Inače, izvoz hrane, odnosno sirovina za njenu proizvodnju već godinama stagnira na 2,8 milijardi dolara, a uvoz se kreće do 1,5 milijadi dolara. I ovde se govori o šansama za povećanje izvoza koji bi mogao da dostigne i 30 milijardi dolara. Ali, to su još uvek samo želje na dugom štapu. Jer, Srbija prvo treba da proizvede dovoljno hrane za sopstvene potrebe, pa tek onda za izvoz.

U cilju racionalnog korišćenja raspoloživih zemljišnih površina, u narednom periodu neophodno je započeti sa regionalizacijom poljoprivredne proizvodnje. Na teritoriji Srbije trebalo bi organizovati u okviru tri velika regiona, i to:1. Ravničarski region sa intenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom, koja bi obuhvatala područja do 250 metara nadmorske visine, a činila bi ga teritorija AP Vojvodine, Mačve, Pomoravlja, Stiga i Posavine; 2. Brdski region koga bi činilo područje centralnog dela Srbije sa poljoprivrednim površinama na nadmorskoj visini od 250 do 600 metara i 3. Brdsko-planinski region koga bi činile poljoprivredne površine iznad 600 metara nadmorske visine.

Poljoprivrednu proizvodnju bi trebalo regionalizovati na sledeći način:

Ravničarski region – u ovom regionu bi se obavljala intenzivna proizvodnja: žita, industrijskog bilja, povrća, izuzev krompira, semenska proizvodnja žita i industrijskog bilja, intenzivna proizvodnja u svinjarstvu i intenzivna proizvodnja u živinarstvu.

Brdski region – obavljala bi se proizvodnja: poluintenzivna proizvodnja žita za govedarsku i ovčarsku potrošnju, ograničena proizvodnja industrijskog bilja, intenzivna proizvodnja u govedarstvu – meso, mleko, intenzivna proizvodnja u ovčarstvu – meso, intenzivna proizvodnja u voćarstvu, a posebno: šljive, maline, jagode, kupine, višnje, jabuke i kruške.

Brdsko-planinski region – u ovom regionu treba iskoristiti raspoložive prirodne resurse – pašnjake i livade, poluintenzivnom proizvodnjom u ovčarstvu, kozarstvu i govedarstvu, uz plantažnu proizvodnju i sakupljanje i doradu lekovitog bilja i šumskih plodova, a kao alternativnu delatnost organizovati korišćenje i eksploataciju šumskog bogatstva, uz istovremeno i njegovu obnovu.

Prikazani model predstavlja grubu podelu koja treba da omogući racionalno korišćenje raspoloživih resursa za obavljanje poljoprivredne proizvodnje. Istovremeno, neophodna je intenzivna saradnja i dopuna proizvodnih programa između regiona, npr. između ravničarskog i brdskog regiona u podeli rada u tovu junadi i proizvodnji junećeg mesa namenjenog izvozu, kao i eventualnu saradnju u proizvodnji ovčijeg mesa namenjenog izvozu.

Publicista, član Akademijskog odbora za selo SANU