Još kao dete sanjao sam da budem hirurg

Prof. dr Marinko Žuvela rođen je 17. decembra 1956. u Subotici, školovao se u rodnom gradu i Beogradu, a veliki deo leta i sad provodi u Prigradici na ostrvu Korčula, odakle mu potiče otac Lovro Žuvela, koji je bio oficir JNA.

Medicinski fakultet završio je 1981. u Beogradu s prosečnom ocenom 8,73. Radi na Prvoj hirurškoj klinici u Beogradu od maja 1984, kad je bio klinički lekar, a potom kao specijalista za lečenje i operacije svih vrsta kila trbušnog zida bez ugradnje mrežica. Ovaj posao Marinko Žuvela, po rečima kolega, obavlja „najbolje na svetu” jer je doveo te operacije do savršenstva. Zato je često gost u operacionim salama bolnica na Balkanu, a bio je zbog sticanja novih znanja u Francuskoj.

U braku je s Anđelkom, farmaceutom, koja se bavi biohemijom i sa kojom ima sinove Miloša i Milana, studente medicine. Žive u Novom Beogradu na „granici” sa Zemunom.

Šta je novost u vašem radu?

Sem odbacivanja mrežica, kao stranog tela u organizmu operisane osobe, novost je i činjenica da svaki moj pacijent odlazi iz bolnice samo dva sata posle operacije, i to – pešice. To je bolje i za pacijenta i za zdravstvo. Pacijent je ohrabren takvim postupkom hirurga, a za zdravstvo je to dvostruka korist. Operisani pacijent manje košta i, što je isto vrlo važno, operisani pacijent oslobađa krevet u bolnici za novog pacijenta.

Ipak, da li ste nekad u problemu?

Teške su operacije na ljudima koji imaju ogromnu kilu. Tu tada postoje dva trbuha. I kad „otvorim” taj trbuh i operišem pacijenta, pa vratim u stomak sve sadržaje pacijent može da se uguši odmah posle operacije. To je vrlo smrtonosna operacija. I ja sam imao nekoliko smrtnih slučajeva. Međutim, sad u Prvoj hirurškoj bolnici imamo fantastičan tim lekara, u kome, sportski rečeno, svaki „igrač” prati moj rad i funkciju određenih organa pacijenta. Tu su kardiolog, pulmolog i, što je jako bitno, anesteziolog. Svi oni i posle operacije nastavljaju da prate šta se događa u organizmu operisanog dok za to postoji potreba.

Šta je, u stvari, kila?

Prvi stav je da je to, u principu, preponska muška bolest koju retko kad imaju i žene. Naime, kila je „rupa” na trbušnom zidu, u kojoj su muškarcima pri rođenju bili testisi. Ta „rupa” ne dopušta slobodan ulaz ili prolaz organa i tkiva kroz stomačnu duplju. Sve kile se vremenom uvećavaju, a operacijama se to sprečava. Kila je vidljiva, ona je kozmetička stvar i utiče na izgled pacijenta. Pacijent nema bolove, ali želi operaciju i zbog estetike.

Da li ste vi, u ovim situacijama, i estetski hirurg?

Ne. Ja samo, ponekad, radim sa estetskim hirurzima u podeli poslova. Ja popravljam funkciju organa pacijenta, a estetski hirurg ulepšava izgled tela pacijenta.

Da li znate broj vaših operacija?

Od 2000 godine, kad sam počeo da operišem, počeo sam i da zapisujem sve o mojim operacijama. Ne brojim pacijente nego kile. Znači pričamo o broju operacija, jer neki pacijent je imao više kila. Od tada sam operisao oko 700 kila godišnje. A samo prošle godine 412. Za pet godina ću otići u penziju, pa mislim da ću, do tada, na spisku operisanih kila imati oko 3.000 operacija, što je i u svetskim razmerama impozantan broj.

Kad ste se opredelili za operaciju kila?

Moj put ka kilama počeo je tako što je trebalo da budem poslat kod profesora Pencagore u Italiju, ali greškom samo mene nisu tamo poslali. Ipak, sledeće godine, u septembru 2001, poslali su me u Francusku kod profesora Flamenta, koji je doktorski ekspert za operacije velikih kila. Dao mi je knjigu o operaciji kila, koja je i danas Biblija za tu vrstu operacija.

Šta ste kao dete želeli da budete?

Samo hirurg. Sanjao sam to, otvorenih očiju, još kao dete. I tada sam „operisao” ljude, iako niko od mojih nije bio lekar. I kad sam postao ovo što jesam, shvatio sam na svom primeru da nema u životu ništa lepšeg od ostvarenja ličnih želja. Ponosim se činjenicom da sam ostvario svoj životni san da budem hirurg.

Gde ste sve mogli da radite ono što ste sanjali?

Moj otac je, kao vojno lice, u mojoj petnaestoj godini dobio stan u Beogradu, tu sam završio gimnaziju i Medicinski fakultet, pa sam se tu i zaposlio. Ipak, mogao sam da radim kao hirurg u rodnom gradu, u Subotici. Zvali su me određeni ljudi u subotičku bolnicu, ali ja sam već tada pustio „koren” u Beogradu i nisam prihvatio taj poziv uprkos činjenici da na Paliću imamo imanje i kuću uz Palićko jezero, na 700 metara od granice sa Mađarskom. Međutim, sad te kuće na Paliću praktično nema. Izbeglice iz Sirije i drugih zemalja su se tu smestili i sve što je moglo da gori oni su zapalili da bi se grejali. I ne žalim zbog toga. Uvek je važnije zdravlje od kuće.

Kako vam je leti na Korčuli?

Korčula je čarobno ostrvo, a moje selo Prigradica je poseban ukras tog mesta. Kuća nam je samo dvadesetak metara udaljena od mora, gradele za pečenje riba svih vrsta su uvek spremne, a tu su i sve salate, svež sir, vruć hleb, staro vino... Samo tada isključujem mobilni telefon i prepuštam se samo zvucima prirode...

Svaki peti stariji Srbin je kilav

Koliko sad u Srbiji ima kilavih ljudi?

Svaki peti muškarac u Srbiji stariji od 85 godina ima kilu. Kad bi sad svi hirurzi Srbije operisali samo kile, ne bi stigli da obave taj posao do kraja života. I zato sve kile ne bi trebalo operisati već samo one koje smetaju i prave tegobe.