Više drame bez Obame

Barak Obama, 44. predsednik SAD, održao je prošlog utorka poslednji predsednički govor svog dvostrukog mandata koji se zvanično okončava u petak.

Ta oproštajna beseda pred oko 20.000 ljudi u Čikagu opisana je kao „nostalgična i sentimentalna”. Ona je u isto vreme i njegov politički testament, poručujući da, kao 55-godišnjak, neće biti baš pravi politički penzioner.

Samo 15 sati kasnije njegov naslednik Donald Tramp održao je svoju prvu posleizbornu konferenciju za novinare kojom je osokolio svoje sledbenike, ali i ojačao sumnje u njegovu kvalifikovanost i moralnu podobnost da bude na čelu i dalje najveće sile današnjeg sveta, mada će tek vreme potvrditi ocene po kojima je Amerika na minulim izborima jednog vrhunskog intelektualca trampila za razbarušenog blefera.

Tramp je svakako sušta suprotnost Obami, ali ono što je dilema to je da li će, kada se u godinama i decenijama koje dolaze uspostavi neophodna istorijska distanca, Obama ući u ligu velikih ili neuspešnih američkih predsednika.

Što se tiče instant ocena iz „prve ruke istorije”, dakle onih medijskih, zaključak je da je bio uspešniji od svojih neposrednih prethodnika Džordža Buša i Bila Klintona.

Predsednik je postao u najgorim mogućim okolnostima, na vrhuncu najveće finansijske i ekonomske krize našeg doba koja je začeta u Bušovoj Americi, ali koja je mnogo više pogodila ostatak sveta nego nju.

Blagovremenim, ali ne od svih odobravanim, potezima sprečio je urušavanje američkog bankarskog sistema, sa kontroverznim opravdanjem da su njegovi glavni akteri „suviše veliki da bi pali”. Spasio je Volstrit, ali nije imao hrabrosti da pohlepne bankare privede pravdi uprkos jakim dokazima o njihovim kriminalnim radnjama.

Predsedavao je zatim najdužim periodom stalnog porasta zaposlenosti u američkoj istoriji (nezaposlenost je danas manja od pet odsto), ali nije ništa uradio da ta plima podigne sve čamce: podigla je samo jahte jedan odsto američkih bogataša, u čije džepove je tokom Obaminih osam godina otišlo dve trećine od povećanog nacionalnog bogatstva.

Očekivalo se da će, kao prvi Afroamerikanac u Beloj kući, Ameriku uvesti u „post-rasnu” fazu, ali u momentu kad iz nje izlazi rasne napetosti su, ako ne drastičnije, a ono vidljivije.

Izabran je sa obećanjem da će promeniti sistem, ali je na kraju sistem pobedio njega. Kao nosilac izvršne vlasti još od prvog dana je naišao na barikade u zakonodavnoj – u Kongresu, ne samo među republikancima, nego i među svojima. Nije bio mali broj onih koji ga nisu priznavali za predsednika, a upravo je njegov naslednik predvodio jurišni odred koji mu je osporavao i da je Amerikanac.

Njegov pokušaj da u Ameriku unese malo više socijalne pravde reformom zdravstvenog osiguranja, završio se trulim kompromisima u zakonu od 2.500 strana, za koji nije glasao nijedan republikanac, i koji će današnji republikanski Kongres, ekspresno poništiti, čime će bez elementarne zdravstvene zaštite ponovo ostati oko 20 miliona Amerikanaca.

Kao državnik i vrhovni komandant govorio je umereno i nije nosio veliki štap. Već u prvoj godini prvog mandata dobio je Nobelovu nagradu za mir, što je bila akontacija koju bi za koji dan morao da vrati. Okončao je „glupi rat” u Iraku, ali prekasno da spreči haos koju je donela besmislena intervencija njegovog prethodnika. Odlazi dok su američki vojnici još u Avganistanu u ratu protiv talibana koji traje već deceniju i po.

Jedni mu zameraju pomirljivost, drugi ratobornost. Zbog Sirije ga kritikuju što nije intervenisao, zbog Libije što jeste, počinivši istu glupost kao i Buš u Iraku: rasturena je jedna stabilna država, a saldo je da je svet danas mnogo haotičniji i opasniji.

Drugačija nego što je bila 2008. danas je i Amerika: tokom Obaminog predsednikovanja delovale su sile koje nije mogao da kontroliše. Njen unipolarni moment je prošao, globalizacija je ojačala Kinu, Rusija je uspela da se u dobroj meri oporavi od traume hladnoratovskog poraza, projekat Evropske unije se pokazao krhkijim nego što je izgledao.

Kad se neke stvari ogole, Obama je mnogo manji mirotvorac nego što se čini: brojke Pentagona pokazuju da je Amerika u tek završenoj godini bacila više od 26.000 bombi: po tri svakog sata, 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji. On nije izmislio ubijanje na daljinu, teledirigovanim letelicama, ali je odobrio deset puta više raketiranja dronovima nego Buš.

Uprkos tome, u zasluge mu se knjiži da je američki imidž u svetu sa njim bio bolji nego pre, možda i zato što je Ameriku uveo u globalnu koaliciju za borbu protiv klimatskih promena. Njegova popularnost u Nemačkoj i Francuskoj, na primer, još je oko 90 odsto, dok najnovija anketa Galupa pokazuje da većina zemljaka njegove sposobnosti smatra dvostruko većim od Trampovih.

Ostaje međutim i činjenica da je, voljno ili nevoljno, on utabao put Trampu time što neke stvari nije želeo ili nije mogao da vidi, a pogotovo da promeni. Dok je ironično opisivan i kao „no drama Obama”, zapleti dvoipomesečne predsedničke tranzicije nagoveštavaju da će s Trampom sasvim izvesno drame biti u obilju.