Nikolićeva laka artiljerija

Teško da je neki potez predsednika Tomislava Nikolića u vezi sa Kosovom i Metohijom izazvao takvu reakciju kao ovaj sada na izmaku njegovog petogodišnjeg mandata. U poslednjim mesecima rešio je, čini se, da potegne „tešku artiljeriju”. Treba očekivati da ova sintagma ostane samo u prenesenom značenju, mada je nekima upozorenje predsednika da bi Srbija mogla da angažuje vojsku ako neko ugrozi živote Srba na KiM zazvučala realno, pa su se uplašili mogućnosti korišćenja teške artiljerije u bukvalnom značenju.

Uplašeni od takvog razvoja događaja, iskreno ili ne, tek opozicionari su listom iskoristili priliku da ga optuže za ratnohuškačku politiku, sada, po njima, specijalno motivisanu predstojećim predsedničkim izborima. Albanski političari iz Prištine i Tirane upotrebili su Nikolićeve reči, ali i celu priču sa oslikanim vozom koji nije uspeo da stigne do Kosovske Mitrovice u subotu, da se predstave kao žrtva „agresivnog Beograda“ zbog čega NATO, SAD i EU treba da stoje na njihovoj strani. Štampa u regionu i zapadnoj Evropi delom se podsmehnula, a delom događaje od prethodnog vikenda protumačila kao pokazatelj koliko je Balkan i dalje nestabilan. Za sada su jedino Rusi, čini se, bezrezervno podržali zvanični Beograd.

Šta je zaista hteo da postigne i kakve uopšte ima mehanizme za slanje vojnih trupa u južnu pokrajinu, juče nismo mogli da saznamo u kabinetu Tomislava Nikolića. Naši izvori kažu da je „predsednik bio sasvim jasan“ i da „nema potrebe da dalje sam sebe tumači”.

U redovima vojske nema baš prostora za tumačenja, vojska sluša naređenja. U nezvaničnim razgovorima sa visokopozicioniranim pripadnicima Vojske Srbije (VS) može se čuti razumevanje za predsednikov stav, smatrajući da je opravdano angažovati vojsku ako su sa druge strane uperene „duge cevi”. Policija ne može da se suprotstavi ljudima naoružanim automatskim puškama i mitraljezima, pa bi to mogao da bude osnov za upotrebu vojske, iako se po zakonima Srbije Kosovo tretira kao deo domaće teritorije, na kojoj vojska u uobičajenim uslovima ne bi smela da se operativno angažuje.

„Vojnički gledano, mi smo već 16 godina prisutni u kopnenoj zoni bezbednosti, to jest na administrativnoj liniji. Nikome ne pretimo, ali ne smemo ni da dozvolimo da naš narod na KiM bude bez zaštite, najblaže rečeno. Ali, zna se ko i kako naređuje, nema tu mnogo razmišljanja”, kaže jedan od naših sagovornika.

Na primedbu da se tu pita i NATO iz Bondstila, on navodi da je „pitanje kome bi bilo teško, a kome lako – drugi par rukavica”. Ipak, čini se da kod ovog našeg sagovornika iz VS provejava neki optimizam kad kaže da su se „uslovi malo promenili, na nečiju žalost, a na nečiju sreću“.

Nadležnosti predsednika republike određene su Ustavom, po kome „predsednik republike, u skladu sa zakonom, komanduje vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije”. Ali, upozorava profesor Slobodan Orlović sa novosadskog Pravnog fakulteta, ustavnopravna analiza upotrebe vojske na KiM mora biti slojevita i složena.

„Prosto rečeno, na pravnoj snazi su pravno-politički akti koji su u koliziji: s jedne strane Ustav (2006) i Rezolucija 1244 SB UN (1999), a sa druge prihvaćeni Briselski sporazum (2013). Po Ustavu: Vojska ’brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja...’, može se upotrebiti ’van granica RS samo po odluci Narodne skupštine...’, o ratu i miru (zaključenju mira) odlučuje Narodna skupština (o ratnom stanju odlučuju predsednici republike vlade i skupštine ako NSRS ne može da se sastane). Po istom tom Ustavu, sever Kosova i Metohije je unutar, a ne izvan granica Srbije. Otuda je za očuvanje javnog reda i mira na KiM nadležna policija, a ne vojska”, objašnjava Orlović.

Pored toga, on podseća da je Rezolucijom 1244 predviđen povratak „jugoslovenskog i srpskog osoblja u dogovorenom broju“, vojnog i policijskog, ali, kako ističe, u tom pogledu niti postoji „dogovor o broju“, niti ikakav drugi „dogovor“. Tim pre što su ove odredbe rezolucije, kao i određene odredbe Ustava, suspendovane Briselskim sporazumom, dodaje on.

„Po Briselskom sporazumu na teritoriji tzv. Kosova (AP Kosovo i Metohija) ne može biti nikakvih institucija Republike Srbije, ponajmanje Vojske Srbije. Ovo znači da bi se bilo kakva upotreba Vojske Srbije (i policije) na KiM, dok je na snazi Briselski sporazum, od strane EU, SAD i drugih smatrala agresijom na tu teritoriju. Posledice nečega ovakvog niko nije u stanju da predvidi”, ukazuje prof. Orlović.

Po njemu su izjave poput ove predsednika Nikolića „jedan oblik populističke korespondencije vlasti sa narodom, divan po principu hajde da sad malo kažemo ovo, pa ćemo malo da izreknemo ono”. U konkretnom slučaju, kaže, uzrok ove izjave je verovatno dublji i dalji i njemu je nemoguće da ga sazna, osim što može da pretpostavi da je „u vezi sa podizanjem patriotizma u vaskolikom Srpstvu, a posebno na KiM”.

Na pitanje „Politike“ da li ovakvu izjavu predsednika Srbije, saopštenu posle sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, treba razumeti kao stav ili zaključak tog tela, on podseća da je Savet nadležan za predlaganje, razmatranje, usmeravanje, zaključivanje o bezbednosnim pitanjima – a ne za donošenje odluke o upotrebi Vojske.

„Predsednik republike je vrhovni komandant vojske (načelo suprematije civilne nad vojnom vlasti), ali njegova komanda se stavlja u operativnu ratnu funkciju nakon što ovlašćeni organ proglasi ratno stanje. Do tada, predsednik republike postavlja, unapređuje, penzioniše, odlikuje oficire Vojske”, kaže prof. Orlović.

Ukazujući da ovo pitanje nije ni partijsko, ni političko u užem smislu, dr Neven Cvetićanin iz Instituta društvenih nauka kaže da je reč o nacionalnom pitanju prvog ranga i da zbog toga treba imati kisindžerovski pristup. A bivši američki državni sekretar je, komentarišući takve stvari u sopstvenoj državi, isticao da su to senzitivne stvari i da treba biti promišljen i ugledati se na efikasne države poput Izraela, koji, kako primećuje Cvetićanin, svaki svoj korak veoma dobro meri i nema pogrešne korake.

„U stvarima koje su ovako ozbiljne i osetljive trebalo bi koristiti iskustva država koje imaju uspeha, koje izbegavaju sve neugodne situacije u kojima bi država mogla biti diskreditovana ili u kojima bi mogao njen kredibilitet da bude doveden u pitanje. Dakle, ovakve stvari ne bi trebalo da prati graja, jer što je graja veća, kako pokazuje iskustvo država koje su bile izložene sličnim situacijama, efekti su slabiji”, zaključuje Cvetićanin.

Današnji najavljeni sastanak Nikolića i američkog ambasadora Kajla Skota možda će biti prilika da javnost čuje nova objašnjenja, budući da je predsednik Srbije pre dva dana ocenio da mu se događaji u vezi sa vozom na liniji Beograd – Kosovska Mitrovica čine kao „poslednji trzaji odlazeće američke administracije”. Nikolić je, inače, prenosi Tanjug, posle sednice Saveta za nacionalnu bezbednost prekjuče rekao da je sastanak sa Skotom, na njegov zahtev, dogovoren pre sedam dana, ali da ipak veruje da će dominantna tema biti „ovo što se sada dešava”.