„Evropske vrednosti" i „Srbija"

Otkuda znaci navoda u naslovu? Da li „evropske vrednosti“ i EU išta znače? Da li i Srbija zaslužuje da bude stavljena pod znake navoda? Šta su „evropske vrednosti“, i šta je „Srbija“?

Verovatno čitaoci ovog teksta neće biti saglasni niti oko toga šta su „evropske vrednosti“, niti oko toga šta je „Srbija“. Svaka ličnost ima neotuđivo pravo da prosudi šta su za nju najviše vrednosti. Prema tome, ni „evropske vrednosti“, ni „Srbija“ uopšte ne moraju biti na najvišem mestu u nečijem vrednosnom sistemu. Može se dogoditi da kako „evropske“ tako i „srpske“ vrednosti budu u funkciji isključivanja svih „neevropljana“ ili „nesrba“, a u korist belih „hrišćana“ ili „pravoslavnih Srba“ (da li ih samo mržnja prema muslimanima i nesrbima osposobljava da budu „Evropljani“, „hrišćani“ i „Srbi“?). Takođe, može se desiti da kako „Evropa“ tako i „Srbija“ budu tek jedna dimna zavesa za diskriminaciju, proterivanje, mučenje ili umorstvo različitih. Ako je tako, treba ih odbaciti, jer čovečnost je najviša vrednost.

Zar je muslimane koji beže od rata zaista tako teško primiti? Nisu li Evropljani šampioni ksenofobije? Ako bismo rasporedili dva miliona useljenika na oko 450 miliona žitelja EU (pa i na još nekoliko desetina miliona kandidata za članstvo), prema glavi stanovnika u državama članicama, zar bi to predstavljalo iole ozbiljan problem? Šta znače „evropske vrednosti“ kada je ova tema na dnevnom redu? Evropljani, oličeni u Viktoru Orbanu, kojega su prvobitno licemerno osporavali da bi zatim postao junak „Evrope“, pletu „žilet-žicu“ kako bi onemogućili spas muslimanskih izbeglica od ratova – koje su prevashodno izazvali SAD, NATO i EU – i gladi.

„Žilet-žica“? Nečuveno, sve dok to vlast suseda nije izmislila. Da se ne radi samo o nacionalnom sistemu vrednosti, već o evropskom, svedoči činjenica da članice EU masovno kupuju taj „patent“ od Mađarske. Da li su to te „evropske vrednosti“ u koje se kunemo? Da li je to ta Evropska unija kojoj stremimo? Da li su nas evropski liberali sve vreme obmanjivali dok su o „evropskim vrednostima“ govorili? Uistinu, ima li razlike između njih, računajući tu i socijalne demokrate, i naših jajara pod tim nazivima?

Naposletku, u „evropske vrednosti“ može se bez većih problema uklopiti i rasizam. Ne radi se samo o tome što je fašizam nastao na tlu Evrope, već i o tome što se evropska kolonijalna istorija ne može odvojiti od „tereta belog čoveka“, tj. od njegovog tobožnjeg civilizacijskog poslanja da „zaostalim“, po pravilu „nebelim“, narodima donosi dobra evropske civilizacije. Evropski liberali su „nosili teret belog čoveka“ širom Afrike, a na Balkanu su to činili austrougarski nosioci kulture (Kulturträger). U oba slučaja su tobožnji usrećitelji potčinjenih naroda tvrdili da ih kulturno uzdižu, ali da sužnji, eto, nisu na tom stupnju razvitka da bi mogli to shvatiti i prihvatiti.

Nije danas isto govoriti o „evropskim vrednostima“ kao 1990. i 2000, premda se i tada prodavala kapitalistička oligarhijska magla pod imenom demokratije. Vremena su se izmenila u meri u kojoj se društvena nejednakost višestruko uvećala.

Sve češće se govori o „Evropi tvrđavi“, što je stara fašistička sintagma. Prvo, Musolini, krajem dvadesetih godina prošlog veka, a zatim i esesovci, širili su je sve do kraja Drugog svetskog rata diljem Evrope. Štićena je tada „Evropa tvrđava“, istovremeno, od „azijatskih hordi s Istoka“, tj. od ruskih boljševika, i „plutokrata“ iz Sjedinjenih Država, objedinjenih pod „jevrejskom komandom“. Da li i danas „evropske vrednosti“ treba braniti od ruskih pravoslavaca ili američkih plutokrata? Ili je, možda, sada „modernije“ da „branimo“ imaginarnu Evropu od „muslimana“, Jevreja 21. veka? Ni u jednoj zemlji EU oni ne prelaze 10 odsto stanovništva. No, i to je dovoljno da oligarhija okreće one koji osećaju etničku i karijernu ugroženost protiv njih.

Sve u svemu, ako govorimo o slobodi, bratstvu i jednakosti ljudi, čitava Evropa, a ne samo EU (mada se ove reči na nju naročito odnose), treba da ćuti. „Evropske vrednosti“ u funkciji su zamagljivanja nečovečnosti kapitalizma, odnosno prevare kojom poštovanja nedostojni srbijanski političari i bogataši (Čedomir Jovanović, Mlađan Dinkić, Dragan Šutanovac, Aleksandar Vučić itd.) već decenijama prodaju rog za sveću. U tom smislu su naše evropske pustolovine duboko problematične. Kuda će Srbija? U rasističku „Evropu otadžbina“ (prodaju je SRS i Dveri), što je drugo ime za „Evropu tvrđavu“, ili u licemernu neoliberalnu „Evropu ljudskih prava i sloboda“, ili u pravoslavno-muslimansku mešavinu pod deljenim starateljstvom Rusije i Turske? A može li: Balkan balkanskim narodima?

*Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu